25. маја 1929. године, зграда на Тргу Републике није била само позориште; била је огледало у којем се престоница, стегнута између европских амбиција и паланачког менталитета, коначно препознала и – пукла од смеха.
Премијера „Госпође министарке” није била обичан културни догађај, већ друштвени земљотрес чији се ехо осећа и данас, скоро читав век касније. Бранислав Нушић, мајстор комедије који је дијагностиковао наше мане пре него што смо их сами постали свесни, поклонио је Београду комад који ће постати дефиниција наше политичке и друштвене патологије.
У режији Витомира Богића и на сценографској подлози Ананија Вербицког, сцена Народног позоришта постала је поприште трансформације једне обичне Живке у свемоћну Министарку. Сценографија је верно одсликавала тај нагли прелаз из скромности у кич моћи, где се сваки комад намештаја трудио да виче о новостеченом статусу. Живка Поповић није била само лик; она је била конструкција похлепе која се зида на темељима случајности. Нушић је овим делом хируршки прецизно деконструисао тренутак када се власт не схвата као дужност, већ као лични плен, као златна грозница која брише разум и породичне везе.
Жанка Стокић: глумачки темељ без којег би кула пала
Оно што овај датум чини светим за српско глумиште јесте чињеница да је улогу Живке Нушић написао имајући на уму искључиво Жанку Стокић. Њена интерпретација била је толико органска и снажна да је поставила стандард који ће све будуће генерације покушавати да досегну.
Жанка није само глумила Живку; она је отелотворила ту специфичну мешавину мајчинске бриге, простоте и неконтролисане жеље за доминацијом. Те мајске вечери, она је завладала сценом истом силином којом је њен лик покушао да завлада београдским чаршијским круговима, стварајући симбиозу глумца и улоге каква се ретко среће у историји театра.
Иако је те 1929. године Београд плакао од смеха, Нушићев текст носио је у себи горку истину коју многи нису желели да виде испод слојева хумора. „Госпођа министарка” је брутална критика скоројевићства, непотизма и корупције која нагриза друштвено ткиво. Нушић није напао политику као такву, већ њене последице на човекову душу – тренутак када „министарска фотеља” постаје једини вредносни систем. Трагедија Живке Поповић није у томе што је пала с власти, већ у томе што је за то кратко време потпуно изгубила контакт са стварношћу.
Данас, када посматрамо ту премијеру из 1929. године, схватамо да се сценографија можда променила, али је текст остао болно модеран.
Нушићева комедија је преживела краљевине, републике и системе, јер Живка Поповић није само производ свог времена, већ универзални симбол нашег менталитета који сваку промену статуса види као прилику за личну освету над прошлошћу. Та премијера је била почетак једног дугог путовања на којем се још увек налазимо, покушавајући да научимо лекцију коју нам је Нушић тако духовито сервирао: да власт без духа није ништа друго до скупи костим који лоше стоји на неопраној савести.