Олга Адам није била само супруга чувеног сценографа и архитекте Ананија Вербицког, већ тиха, а моћна покретачка снага београдског културног живота између два рата. Док су мушкарци градили кулисе и писали драме, Олга је била та која је уносила европски дух у београдске салоне, спајајући суптилност руске емиграције са новом, полетном енергијом југословенске престонице.
Она је била персонификација отмености која није долазила из богатства, већ из дубоког унутрашњег образовања и непоколебљивог достојанства.
Рођена 1925.у породици која је неговала високу културу, Олга је у Београд донела мирис петроградских вечери и знање које је превазилазило оквире обичног грађанског васпитања. Као животна сапутница Ананија Вербицког, човека који је редефинисао изглед српског театра и јавних простора, она није била само посматрач.
Мање је познато да је Олга активно учествовала у естетским промишљањима свог супруга, често делујући као његов најстрожи, али и најинспиративнији критичар. Њихов дом био је својеврсни незванични центар за руску интелектуалну елиту, али и за младе српске уметнике који су у њој видели узнелту фигуру женствености и мудрости.
Тајне београдских салона и уметност живљења
Оно што Олгу Адам издваја из тадашњег друштва јесте њена способност да у временима великих друштвених потреса очува микрокосмос нормалности и лепоте. Док су се политичке прилике у Краљевини Југославији мењале, она је успевала да око свог стола окупи људе најразличитијих убеђења, бришући разлике кроз уметност разговора.
Занимљиво је да је Олга била изузетан познавалац примењене уметности и текстила, и многи сматрају да су неки од најфинијих детаља на костимима у представама Народног позоришта из тог доба заправо били плод њених сугестија и дискретног рада из сенке.
Након Другог светског рата, када се свет који је познавала срушио по други пут, Олга Адам је показала своју највећу снагу. У новом систему, где су префињеност и руско порекло често били мета сумњичавости, она је остала стуб своје породице, чувајући заоставштину Вербицког са невероватном преданошћу.
Мање позната чињеница је да је управо она спасила многе скице и нацрте који би вероватно били изгубљени у вртлогу послератне реконструкције Београда. Њена способност да се прилагоди новој стварности, а да притом не изгуби ни трунку своје аристократске суштине, чини је истинском хероином духа.
Олга Адам је била жена која је разумела да је живот једна велика сценографија, али да је карактер оно што ту сцену чини вредном пажње.
Њена лепота није била само физичка, већ је извирала из начина на који је носила шешир, како је поздрављала пролазнике на Скадарлији и како је чувала тишину док је њен супруг стварао своја ремек-дела. Она остаје упамћена као једна од последњих чуварки „старог Београда”, жена која је својим постојањем доказала да се истинско господство не може одузети, нити се може научити – оно се једноставно живи, сваког дана, до последњег даха.
У широј јавности остала је упамћена као прва особа која се огласила на таласима Радио Новог Сада 29. новембра 1949. године, тачно у подне.