Тог сушног јулског поподнева 1867. године, у каменолому у близини енглеског градића Редхила, у грофовији Сари, група британских војних званичника, научника и новинара стајала је на безбедној удаљености, не знајући тачно шта да очекује. Пред њима је стајао тридесетчетворогодишњи шведски хемичар, помало бледог и уморног лица, држећи у рукама нешто што је личило на обичне, сивкасте штапиће умотане у масну папирну амбалажу.
Име му је било Алфред Нобел. Човек који је неколико година уназад водио тихи рат против једне од најнепредвидивијих супстанци коју је човечанство до тада створило – нитроглицерина.
Када је Нобел запалио фитиљ и детонирао своје штапиће у стени каменолома, брдо је буквално експлодирало у стубу прашине и камења. Али оно што је заиста шокирало присутне војне експерте није била сама снага експлозије, већ нешто сасвим друго. Били су запањени чињеницом да је овај човек, пре саме детонације, те исте штапиће бацао на земљу, палио их отвореним пламеном у отвореном простору (где су само мирно сагоревали) и ударао их чекићем. Супстанца која је до јуче сејала смрт при најмањем потресу, сада је била мирна попут пластилина у рукама свог творца. Свет је тог дана упознао динамит.
Како укротити сузу Свемогућег
Проналазак динамита није био плод срећног случаја, већ плод очаја и велике породичне трагедије. Нитроглицерин, који је средином 19. века био познат као моћно али језиво нестабилно експлозивно средство, већ је узео превише живота. Највећи ударац породици Нобел десио се 1864. године, када је у експлозији породичне лабораторије у Стокхолму погинуо Алфредов млађи брат Емил, заједно са још неколико радника.
Ова трагедија је сломила Алфредовог оца, али је самог Алфреда гурнула у фанатичну опсесију. Преселио је лабораторију на баржу усидрену на средини језера Меларен, јер му шведске власти, у страху од нове катастрофе, више нису дозвољавале да ради на копну.
Проблем није био у томе како изазвати експлозију, већ како је спречити док за то не дође време. Нобел је схватио да течни нитроглицерин мора да пронађе свог „домаћина”. Након стотина експеримената са различитим материјалима, решење је пронашао у кизелгуру – порозној, силикатној земљи која се састојала од фосилних остатака алги. Када је кизелгур упио нитроглицерин, течност је постала паста. Смртоносна суза постала је безбедан алат.
Реч „динамит” сковао је лично Нобел, извевши је из грчке речи dynamis, што значи снага или моћ. Желео је име које звучи научно, али и супериорно. Да би заобишао строге британске законе о транспорту експлозива пре демонстрације у Редхилу, Нобел је нитроглицерин превозио под лажним именима, често ризикујући да цео брод на Темзи одлети у ваздух пре него што уопште стигне до каменолома.
Када је 1888. године преминуо Алфредов брат Лудвиг, једне француске новине су грешком објавиле некролог Алфреду под насловом: „Трговац смрћу је мртав”. Читајући како ће га свет памтити као човека који је пронашао начине да се људи масовније убијају, Нобел је доживео дубок емотивни шок који га је навео да већину свог богатства завешта за оснивање Нобелове награде.
Цена брзине којом мењамо планету
Као и у причи о браћи Макдоналд, где је примарна идеја била олакшавање свакодневног живота да би се касније претворила у механизацију човека, Нобелов динамит крије готово идентичан, дубок етички парадокс.
Нобел није био милитариста. Он је био инжењер идеалиста. Његова визија динамита била је градитељска, желео је да помогне човечанству да пробија тунеле кроз Алпе, да копа канале који спајају океане, да крчи путеве кроз непроходне планине и отвара руднике који ће хранити индустријску револуцију. И динамит је управо то урадио. Изградња Панамског канала или америчких железница била би незамислива без сивих штапића из Редхила. Динамит је буквално преобликовао географију нашег света.
Међутим, Алфред је патио од опасне илузије. Веровао је да ће изум тако разорне моћи заправо спречити ратове.
„Онога дана када две војске буду могле да униште једна другу у секунди”, писао је Нобел, „све цивилизоване нације ће у страху устукнути и распустити своје трупе.”
Историја је већ 1914. године сурово демантовала његов идеализам. Човечанство није устукнуло пред моћи уништења; оно је ту моћ само индустријализовало.
Када данас размишљамо о Редхилу и 1867. години, не размишљамо само о хемијском тријумфу. То је био дан када је човек добио моћ богова да руши планине, али је задржао стару, људску памет која ту моћ пречесто користи да руши самог себе. Нобелова награда за мир, која се данас додељује из фонда зарађеног на динамиту, можда је највећи споменик том вечном страху креатора од сопствене креације.