Рођен 1868. године, Николај II је на своја плећа примио терет који ниједан појединац, ма колико био добронамеран, није могао да носи. Његов долазак на престо 1894. године није био тријумф, већ увертира у нестајање.
Док је свет изван зидина Кремља кључао у индустријској револуцији и радикалним идејама, Николај је покушавао да влада по законима који су престали да важе вековима раније. Његова трагедија није у томе што је био „зли тиранин“, већ у томе што је био фатално неадекватан за бруталност времена које је долазило. Био је човек префињених манира и дубоке побожности у ери у којој је власт почела да захтева гвоздену руку и потпуно одсуство сентименталности.
Оно што читаоца данас највише тера на размишљање јесте Николајева дубока приватност. Његов однос са супругом Александром Фјодоровном и њихово петоро деце био је испуњен нежношћу која је готово незамислива за једног аутократу.
Али, управо је та љубав постала његова најслабија тачка. Брига за сина Алексеја, оболелог од хеомофилије, увела је у двор мистике попут Распућина, што је додатно нагризло легитимитет круне. Овде се суочавамо са питањем: Може ли владар себи приуштити луксуз да му породична срећа буде изнад државне стабилности? Николај је изабрао да буде отац и супруг, а историја му је ту улогу наплатила губитком царства.
Година 1918: Крај једне крвне линије у подруму Ипатијева
Крај Николаја II 1918. године у Јекатеринбургу није био само политичко погубљење, већ ритуални завршетак читаве једне епохе. У том мрачном подруму, где су у једној ноћи збрисани и владар и деца и послуга, десио се судар два света. Један који је веровао у божанско право и мистичну везу цара и народа, и други који је веровао у рационални терор и диктатуру пролетаријата. Бруталност тог чина и данас прогони савест човечанства, јер нас приморава да се запитамо: Да ли је икада оправдано жртвовати невиност деце зарад политичког „напретка“?
Горка истина о последњем руском цару јесте да његова кривица није у ономе што је чинио, већ у ономе што није могао да спречи. Николај II је био човек који је искрено волео своју земљу, али ју је волео на начин који више није постојао. Његова судбина је подсетник да моћ која нема додир са стварношћу неизбежно води у пропаст, без обзира на личну доброту појединца. Данас, када посматрамо његове фотографије са децом у парку или на палуби јахте, видимо само човека који је очајнички желео обичан живот, док га је историја вукла ка стратишту. Његов живот је лекција о томе да су неки процеси толико снажни да могу смрвити чак и највеће круне, остављајући за собом само тугу и питање „шта би било да је било“.
Оно што највише зачуђује код Николаја II није начин на који је владао, већ начин на који је отишао. Када је у марту 1917. године, у вагону воза усред снежне олује, потписао своју абдикацију, учинио је то са застрашујућом мирноћом која је збунила и његове најљуће противнике. У свом дневнику је те ноћи записао само: „Свуда је издаја, кукавичлук и превара“. У том тренутку, Николај је престао да буде император Сверуски и постао је само Николај Романов, човек који је осетио олакшање јер више не мора да симулира снагу коју никада није поседовао. Та тишина којом је прихватио губитак власти открива горку истину: он никада није жудио за моћи, он ју је само стрпљиво подносио као породични дуг. Његово изгнанство у Сибир, где је са децом цепао дрва и читао књиге, за њега је било трагичан, али можда и једини искрен повратак себи, далеко од златних кавеза Санкт Петербурга који су га гушили деценијама.