Лета 1921. године, у једној лабораторији у Канади, догодило се откриће које ће спасити милионе живота. Лекари Фредерик Бентинг и Чарлс Бест успели су да изолују инсулин, хормон који регулише ниво шећера у крви. Данас то звучи као још једна научна вест, али у то време представљало је праву револуцију.
Пре открића инсулина дијабетес типа 1 био је практично смртна пресуда. Лекари су могли само да успоравају болест строгим дијетама које су често значиле полугладовање. Деца којој је постављена дијагноза најчешће нису имала изгледе за дуг живот. Болнице су биле пуне младих пацијената за које медицина није имала решење. Онда се све променило.
Већ почетком 1922. године први пацијенти добили су терапију инсулином. Сцене које су уследиле описиване су као медицинско чудо. Деца која су била на ивици смрти за неколико дана су добијала снагу, враћао им се апетит и поново су могла да живе нормално. За многе породице то је било као да су добиле другу шансу.
Толики је био значај открића да је Бентинг већ 1923. године добио Нобелову награду. Ипак, занимљиво је да је награда од самог почетка праћена контроверзама. Многи су сматрали да су и други научници заслужили признање, посебно биохемичар Џејмс Колип и професор Џон Маклауд. Расправа о томе ко је заиста најзаслужнији траје готово читав век.
Још занимљивија је прича о патенту. Бентинг и његови сарадници нису желели да се обогате на свом открићу. Патент су продали за симболичан износ од једног долара јер су веровали да лек који спасава животе треба да буде доступан свима. Данас се та одлука често помиње као један од најплеменитијих потеза у историји медицине.
Али ту почиње и једна савремена расправа. Иако је сам инсулин откривен пре више од сто година, његова цена је у појединим земљама временом постала предмет жестоких критика. Нарочито у Сједињеним Државама многи пацијенти и удружења годинама су указивали да је терапија за неке оболеле постала озбиљан финансијски терет. Тако је лек који је некада симболизовао победу науке над болешћу постао и симбол дебате о томе да ли здравље сме да буде тржишна роба.
У међувремену, лечење дијабетеса драматично је напредовало. Први инсулин добијан је из панкреаса свиња и говеда. Данас се производи уз помоћ генетског инжењеринга, а многи пацијенти користе паметне пумпе које саме дозирају лек. Неки системи су толико напредни да непрекидно мере шећер у крви и аутоматски одређују количину инсулина која је потребна организму.
Због тога се све чешће поставља питање да ли смо близу коначног решења? Научници широм света раде на трансплантацији ћелија које производе инсулин, генској терапији и новим методама које би могле да омогуће трајно лечење појединих облика дијабетеса. Иако још увек не постоји универзални лек, напредак последњих година даје разлоге за оптимизам.
Као и код многих великих открића, појавиле су се и разне теорије. На интернету се повремено могу прочитати тврдње да је лек за дијабетес већ пронађен, али да се намерно скрива како би фармацеутска индустрија наставила да зарађује на инсулину. Међутим, за такве тврдње не постоје поуздани докази. Напротив, управо су фармацеутске компаније, универзитети и научни центри међу главним финансијерима истраживања која траже ефикасније начине лечења болести.
Постоји, међутим, једна занимљива чињеница која је вероватно допринела настанку таквих теорија. Упркос огромном напретку медицине, дијабетес и даље нема коначан лек који би био применљив на све пацијенте. За многе људе делује невероватно да је човечанство успело да пошаље људе на Месец, направи вештачку интелигенцију и трансплантира срце, а да још увек није потпуно победило једну болест познату вековима. Управо тај парадокс често подстиче разне спекулације.
Ипак, једна ствар није спорна. Од свих медицинских открића 20. века, мало које је спасило толико живота као инсулин. Пре 1921. године милиони људи нису имали будућност. После 1921. добили су прилику за дуг и испуњен живот.
Зато откриће инсулина није само прича о једном леку. То је прича о тренутку када је наука успела да промени судбину читаве болести – и судбину милиона људи широм света.