Када се помене српска књижевност с почетка 20. века, већина ће се сетити великих мушких имена тог доба. Међутим, међу њима је стварала и Милица Јанковић, списатељица чији је живот био необичнији од многих романа.
Рођена 1881. године, припадала је генерацији образованих Српкиња које су се избориле за место у културном животу Србије. Била је учитељица, преводилац и књижевница, али је њен животни пут нагло променила тешка болест. Због проблема са кичмом и костима велики део живота провела је непокретна или уз врло ограничено кретање.
Уместо да одустане од стваралаштва, окренула се писању. Током живота објавила је велики број приповедака, романа и књига за децу. Међу њеним познатијим делима су „Исповести“, „Чекање“, „Плави добротвор“, „Пре среће“, „Људи из скрајнутог света“, као и бројне приповетке које су објављиване у тадашњим књижевним часописима.
За разлику од многих писаца тог времена који су писали о великим историјским темама, ратовима и политичким превирањима, Милицу су занимали обични људи. Писала је о усамљености, нади, разочарањима, породичним односима и тихим борбама које се не виде на први поглед.
Због тога њена дела данас делују изненађујуће модерно.
Жена која је писала о инвалидитету пре него што је то постала тема
Једна од највећих занимљивости везаних за Милицу Јанковић јесте чињеница да је кроз сопствено искуство описивала живот људи који су због болести или околности били гурнути на маргину друштва.
Данас постоји читава област књижевних студија која се бави представљањем инвалидитета у књижевности. Милица Јанковић писала је о томе деценијама пре него што су такве теме добиле своје име и место у академским круговима.
Зато је поједини савремени тумачи сматрају једним од првих српских аутора који су изнутра описивали искуство живота са трајним физичким ограничењима.
Постоји још једна необична паралела са данашњим временом. Милица је велики део живота провела у соби, али је истовремено била повезана са интелектуалцима и читаоцима широм земље путем писама. Одржавала је богату преписку, пратила књижевна дешавања и активно учествовала у културном животу.
На неки начин, могла би се назвати особом која је живела „онлајн живот“ читав век пре интернета. Њен свет није био ограничен зидовима собе већ ширином њених контаката и идеја.
Зашто је данас мало позната?
Ово је питање које често постављају историчари књижевности.
После Другог светског рата књижевни канон се мењао. У први план долазили су нови писци и нове теме, док су неки аутори постепено падали у заборав. Милица Јанковић није нестала из историје књижевности, али је постала далеко мање присутна него што је била за живота.
Последњих година приметно је ново интересовање за њено дело, нарочито међу истраживачима који проучавају женску књижевност и улогу жена у српској култури.
Шта би Милица Јанковић писала данас је занимљиво питање. Судећи по темама које су је привлачиле, вероватно би писала о усамљености у дигиталном добу, људима који су окружени другима, а ипак се осећају сами, о животу са хроничним болестима и о потреби да се чује глас оних који су често невидљиви.
У том смислу, она није само књижевница из прошлости. Њене теме су изузетно савремене.
Можда је највећи парадокс у њеној причи то што је жена која је физички била ограничена оставила иза себе дело које и данас прелази временске границе. Док су многи путовали светом тражећи инспирацију, Милица Јанковић је доказала да се понекад највећа путовања одвијају унутар људског духа.