Дете које клизи прстом по екрану телефона данас је готово уобичајена слика. Таблет у рукама предшколца више никога не изненађује, а тишина у стану често значи само једно, дете гледа садржај на телефону или телевизору. Та појава има и своје име. Стручњаци је називају екранизам и све чешће упозоравају да није реч о безазленој навици, већ о обрасцу понашања који може оставити дугорочне последице на развој детета.
Екранизам подразумева прекомерну употребу дигиталних уређаја – телефона, таблета, рачунара и телевизора – која постепено потискује друге облике игре, комуникације и учења. Проблем није у самој технологији, већ у времену проведеном испред екрана и у садржају који се конзумира. Дечји мозак је у раном узрасту изузетно осетљив и убрзано се развија, а управо у том периоду потребни су му покрет, социјална интеракција, додир, говор и жива комуникација.
Према препорукама Светске здравствене организације, деца млађа од две године не би требало уопште да буду изложена екранима, док се за децу узраста од две до пет година саветује строго ограничено време уз пажљиво одабран садржај. Америчка академија за педијатрију препоручује да деца узраста од две до пет година не проводе више од једног сата дневно уз квалитетан програм, док за старију децу наглашава важност баланса између онлајн и офлајн активности. Ове препоруке нису донете произвољно, већ на основу дугогодишњих истраживања развоја мозга и понашања.
Научне студије последњих година све прецизније показују везу између раног и прекомерног излагања екранима и одређених развојних потешкоћа. Истраживање објављено 2019. године у научном часопису JAMA Pediatrics показало је да деца узраста од три до пет година која су проводила више времена пред екранима, имају слабије резултате на тестовима језичких и когнитивних способности. Магнетна резонанца мозга код дела испитаника указала је на мању структуру интегритет беле масе у регионима одговорним за језик и писменост.
Кашњење у развоју говора једна је од најчешће пријављених последица код деце млађе од три године која проводе више од два сата дневно уз екране. Педијатри у различитим земљама бележе пораст броја деце која у трећој години имају сиромашан речник и слабу интеракцију. Разлог лежи у чињеници да је за развој говора неопходна двосмерна комуникација. Екран говори, али не слуша.
Проблем пажње постаје израженији у школском узрасту. Истраживања спроведена на деци од шест до десет година показала су да више од два сата дневно проведена уз дигиталне уређаје може бити повезано са повећаним ризиком од симптома сличних поремећају пажње и хиперактивности. Брза смена визуелних стимулуса навикава мозак на интензивне надражаје, па класична настава, која захтева стрпљење и фокус, постаје тешко одржива.
Поремећаји сна су још једна научно потврђена последица. Студије код деце и адолесцената узраста од осам до петнаест година показују да употреба екрана у вечерњим сатима значајно одлаже успављивање и скраћује укупно трајање сна. Плаво светло које емитују телефони и таблети утиче на лучење мелатонина, хормона који регулише циклус спавања. Недовољан сан даље утиче на концентрацију, расположење и школски успех.
Физичке последице такође нису занемарљиве. Дуготрајно седење и смањена физичка активност повезују се са повећаним ризиком од гојазности код деце школског узраста. Подаци из више европских истраживања указују да деца која дневно проводе више од три сата уз екран имају значајно већу вероватноћу прекомерне телесне тежине. Уз то се јављају и проблеми са држањем тела, болови у врату и кичми, као и замор очију.
Психолошке последице све више долазе у фокус стручњака. Код адолесцената који проводе више од четири сата дневно на друштвеним мрежама, бележи се већи ризик од симптома анксиозности и депресивности. Поређење са идеализованим садржајем на интернету, изложеност онлајн насиљу и потреба за сталном дигиталном потврдом могу утицати на самопоуздање и емоционалну стабилност.
С друге стране, важно је задржати меру и разум. Технологија није непријатељ. Она може бити користан алат за учење, развој креативности и повезивање ако се користи промишљено. Када родитељ учествује у избору садржаја, поставља временска ограничења и разговара са дететом о ономе што гледа, негативни ефекти се значајно умањују.
Родитељи имају пресудну улогу. Дете учи посматрањем. Ако одраста у дому у којем су одрасли непрестано уз телефон, тешко је очекивати да ће само развити здрав однос према технологији. Заједничко време без екрана, читање, спорт и боравак напољу нису носталгични идеал прошлости, већ доказано неопходан услов здравог развоја.
Екранизам није пролазна појава, већ изазов читаве генерације. Подаци прикупљени током последње деценије јасно показују да рано детињство проведено уз прекомерну дигиталну стимулацију, може имати последице које се виде годинама касније, у школи, у социјалним односима и у менталном здрављу. Питање није да ли ће деца користити технологију, већ како да је користе тако да она служи њима, а не да они постану њени таоци.