Војводина је простор на којем се историја није само писала, већ се дубоко урезивала у саме називе места. Свако име града у овој равници једна је затворена књига која чува приче о мочварама које су исушене, тврђавама које су срушене и народима који су трагали за својим местом под панонским сунцем. Истражити порекло тих имена значи заронити у свет легенди, административних декрета и природних феномена који су дефинисали идентитет севера Србије.
Панчево и Сомбор: између река и племићких поседа
На самом југу Баната, име града Панчева везује се за старословенску реч „пачина“, која означава стајаћу воду или мочвару. С обзиром на то да се град налази на ушћу Тамиша у Дунав, овај назив верно осликава терен на којем је поникао.
Са друге стране, Сомбор крије другачију причу. Његово име потиче од властелинске породице Цобор која је у 14. веку овде имала свој посед. Српско становништво је временом прилагодило мађарско „Цоборсентмихаљ“ (Свети Михаило породице Цобор) у краћи и звучнији назив који данас носи овај град зеленила.
Зрењанин и Суботица: судбине које мењају имена
Неки градови су своја имена мењали кроз политичке прекретнице. Данашњи Зрењанин је вековима био Бечкерек. Порекло тог имена и данас плете мреже међу историчарима – од мађарског „Керек“ (шума) до печенешког племена које се ту населило.
Име је 1935. године промењено у Петровград у част краља Петра Првог, да би 1946. године добило данашњи назив по народном хероју Жарку Зрењанину.
Суботица, пак, своје име дугује својеврсном народном вођи, Јовану Ненаду Црном, чији је помоћник Субота Врлић у 16. веку управљао овим крајем. Ипак, дуго се задржао и назив Марија Терезиополис, који је град носио у знак захвалности аустријској царици за добијање статуса слободног краљевског града 1779. године.
Шид и Кикинда: од извора до границе
Сремски Шид своје име вероватно дугује немачкој речи „Scheid“, што означава границу или развође, с обзиром на његов положај на међи два различита рељефа. Кикинда представља посебну енигму. Први пут се помиње у 15. веку као „Кекењд“, што на мађарском језику означава врсту биљке – трњину. Топоним се временом трансформисао, али је задржао онај специфичан банатски звук који данас асоцира на широке улице и највећа станишта сова у Европи.
Имена војвођанских градова нису само географске одреднице; она су живи споменици суживота.
У Руми се још увек осећа одјек турског назива који је означавао „римско“ или „хришћанско“ насеље, док Сремска Митровица својим именом чува спомен на Светог Димитрија, заштитника који је бдео над градом још из доба римског Сирмијума. Разумевање ових имена помаже нам да схватимо да Војводина није само равница, већ мозаик састављен од хиљаду различитих судбина које су се стопиле у заједничку историју.
Мало је познато да је Нови Сад своје име добио релативно касно. Пре него што је 1748. године царица Марија Терезија потписала повељу којом је добио статус слободног краљевског града и име Neoplanta (Нови Сад), ово насеље се звало Рацка варош или Петроварадински шанац. Занимљиво је да је назив Нови Сад заправо превод латинског имена који су грађани сами изабрали, плативши за ту привилегију огромну суму од 80.000 рајнских форинти у злату.
Још један куриозитет везан је за Вршац. Његово име потиче од старословенске речи „врх“, што је сасвим природно с обзиром на то да град лежи у подножју јединог правог планинског узвишења у Банату. Ипак, током векова, Немци су га звали Вршац (Werschetz), а Мађари Вершец (Versecz), али је корен речи увек остајао везан за ту високу тачку изнад равнице која је морепловцима на копну служила као оријентир.
Коначно, постоји и легенда о имену Бечеј. Према неким предањима, назив потиче од имена племића Бечеија који је овде држао скелу на Тиси. Други пак сматрају да име долази од турске речи која означава „печат“. Која год верзија била тачна, чињеница је да су имена места у Војводини често путовала „од уста до уста“, мењајући свој облик кроз различите изговоре, али увек чувајући суштину места које описују.