Зора 26. јула 1817. године полако се спуштала на Радовањски луг недалеко од Велике Плане. Шума је била мирна. После дугог пута кроз Османско царство, човек који је спавао у једној од колиба веровао је да се коначно вратио кући. Није знао да му је то последња ноћ. Неколико сати касније био је мртав. Тако је окончао живот Ђорђе Петровић Карађорђе, човек чије је име постало синоним за Први српски устанак, вођа који је први после векова османске власти успео да уздрма једно од најмоћнијих царстава свог времена.
Иронија његове судбине лежи у томе што није пао у боју. Није погинуо бранећи шанац. Није страдао од турске сабље. Убијен је у Србији.
Када је 1804. године избио Први српски устанак, мало ко је могао да претпостави да ће сељачка буна прерасти у један од најзначајнијих догађаја српске историје. Карађорђе, човек нагле нарави, снажне воље и природног ауторитета, брзо је постао његов неспорни вођа.
Под његовим руководством Срби су ослобађали градове, стварали прве институције и градили темеље државе која је вековима постојала само у сећању и народним песмама. Али велики успони често носе и велике падове. Када је 1813. године устанак сломљен, Карађорђе је био приморан да напусти Србију. Прешао је Саву и започео године изгнанства. Док је он лутао Европом и тражио нову прилику за ослобођење Србије, у отаџбини се појавио нови вођа. Милош Обреновић.
За разлику од Карађорђа, који је веровао у оружану борбу, Милош је све више настојао да преговара. После Другог српског устанка успео је да избори положај који је Србији постепено доносио аутономију. Његов пут био је спорији, али је давао резултате.
И управо ту настаје један од најдраматичнијих сукоба у српској историји. Два човека желела су слободну Србију. Али нису веровала у исти пут до ње.
У лето 1817. године Карађорђе је тајно прешао у Србију. Ни данас није сасвим јасно шта је тачно намеравао. Неки историчари верују да је желео нови устанак. Други сматрају да је рачунао на сарадњу са Милошем. Можда ни сам није до краја знао како ће се догађаји развијати.
Оно што је сигурно јесте да је његов повратак изазвао панику. Османске власти нису желеле нову побуну. Милош није желео човека чији је ауторитет могао угрозити тек успостављени политички поредак. Земља је била на раскршћу, а Карађорђе је за многе представљао непредвидиву опасност.
Одлука је донета брзо. И немилосрдно. Док је спавао у Радовањском лугу, у колиби скривеној међу дрвећем, пришли су му људи послати да изврше наређење. Убијен је на спавању. Према предању, глава му је одсечена и послата у Цариград као доказ да је човек који је једном подигао Србију на устанак заувек уклоњен. Тако је завршен живот једног од највећих српских вођа.
Али тиме није завршена његова прича. Понекад смрт не означава крај утицаја неког човека. Понекад га она тек отпочиње. Карађорђе је постао симбол отпора, борбе за слободу и почетка модерне српске државности. Његово име наставило је да живи у народном памћењу, а његови потомци ће касније основати династију Карађорђевић. Са друге стране, Милош Обреновић је наставио да гради Србију дипломатским путем и поставио темеље њене аутономије.
Историја је тако направила необичан парадокс. Човек који је наредио убиство Карађорђа и човек који је убијен, данас се налазе међу најважнијим личностима српске историје.
Један је симбол револуције. Други симбол државотворности. А Србија коју познајемо настала је, на неки начин, из дела обоје.
Зато прича о Радовањском лугу није само прича о атентату. То је прича о тренутку када су се укрстила два различита погледа на будућност Србије. О тренутку у коме је једна епоха завршена, а друга почела. И о човеку који је преживео битке, устанке и царства, да би последњи пут заспао у шуми своје земље, не слутећи да га у зору чека судбина коју није могао да избегне. Карађорђе је преживео Османско царство, али није преживео Србију у коју се вратио.