Када је 1894. године рођен Олдус Хаксли, свет је још увек био далеко од телевизије, интернета и паметних телефона. Аутомобили су били реткост, авијација је тек правила прве кораке, а рачунари су припадали домену научне фантастике. Ипак, овај енглески писац успео је да замисли будућност која и данас делује изненађујуће познато.
Данас се његово име најчешће везује за роман „Врли нови свет“, објављен 1932. године. У њему је описао друштво у коме су људи од рођења подељени у друштвене групе, пажљиво васпитавани да прихвате своју улогу и непрестано окружени забавом која их одвраћа од озбиљног размишљања. На први поглед, такав свет делује мирно и стабилно. Нема великих ратова, нема сиромаштва, нема побуна. Али постоји један проблем – људи су изгубили слободу да буду истински своји.
Управо због тога многи сматрају да је Хаксли био један од најдалековидијих писаца 20. века. Он није замишљао будућност у којој ће грађани бити контролисани претњама и силом. Веровао је да је могуће створити друштво у којем ће људи добровољно прихватити ограничења ако су довољно забављени и задовољни.
Оно што додатно фасцинира јесте чињеница да је Хаксли о томе писао деценијама пре појаве модерних медија. Данас живимо у времену када нас са свих страна окружују кратки видео-снимци, обавештења, рекламе и бескрајан ток информација. Многи читаоци због тога стичу утисак да је писац на неки начин завирио у будућност. Наравно, није предвидео интернет нити друштвене мреже, али је одлично разумео људску природу и знао колико лако пажња може постати највреднија роба.
Његов живот био је занимљив колико и његове књиге. Потекао је из породице научника и интелектуалаца. Његов деда био је чувени биолог Томас Хенри Хаксли, један од најпознатијих бранилаца теорије еволуције Чарлс Дарвин. У таквом окружењу Олдус је одрастао окружен књигама, научним расправама и идејама које су подстицале радозналост.
Мало је познато да је као тинејџер претрпео озбиљан здравствени проблем који га је замало оставио слепим. Неколико година је имао веома слаб вид и није могао нормално да чита. За човека који је желео да се бави књижевношћу, то је била огромна препрека. Ипак, успео је да настави школовање и касније постане један од најпознатијих писаца свог времена. Можда је управо то искуство допринело његовој склоности да свет посматра другачије од већине људи.
Током живота није се ограничио само на књижевност. Бавио се филозофијом, психологијом, религијом и питањима људске свести. Занимало га је како људи размишљају, шта обликује њихове одлуке и колико су заиста слободни у изборима које доносе. Та питања провлаче се кроз готово сва његова дела.
Посебно је занимљиво поређење између Хакслија и енглеског писца Џорџ Орвел. Орвел је у роману „1984“ описао свет тоталног надзора, у којем власт прати сваки корак својих грађана. Хаксли је, с друге стране, страховао од нечег суптилнијег. По његовом мишљењу, опасност није била у томе да ће људима бити забрањено да читају књиге, већ да ће престати да желе да их читају. Није се плашио недостатка информација, већ њиховог вишка. Данас, у доба када сваког дана добијамо више информација него што су некадашње генерације добијале током месеци, ова идеја звучи готово пророчки.
Због тога се Хаксли често помиње у расправама о савременом друштву. Његове књиге цитирају новинари, професори, технолошки стручњаци и социолози. Иако је писао пре скоро једног века, питања која је постављао нису изгубила на значају. Напротив, можда су данас важнија него у време када су настала.
Олдус Хаксли преминуо је 1963. године, али његове идеје наставиле су да живе. Ретко се дешава да један роман остане актуелан скоро сто година након објављивања. Управо зато Хаксли није остао упамћен само као писац научне фантастике. Он је био мислилац који је покушао да одговори на питање каква би будућност могла да нас сачека ако удобност, забава и технологија постану важније од критичког размишљања.
Можда је највећа занимљивост у вези са њим то што његове књиге не читамо да бисмо сазнали како је некада замишљана будућност. Читамо их да бисмо боље разумели садашњост. А мало је писаца који могу да се похвале таквим наслеђем.