Да ли ти се десило да свратиш на кафу, а останеш цело преподне, па те у кући прогласе за несталу особу? Наравно да јесте. Та мала, опасна игра почиње безазлено, готово наивно. Домаћин изговори ту магичну лозинку која откључава све твоје одбрамбене механизме и брише здраве границе разума: „Сврати на кафицу.“
Ти, наравно, свратиш. Е, ту почиње твоја добровољна капитулација. Не одмах, већ подмукло и лагано, као кад ти кључеви нестану из фиоке код врата, а знаш да су до пре минут били ту. Прва кафа прође у извиђању терена, уз куртоазна питања о здрављу и временској прогнози. Али, друга се појави волшебно и неприметно, као да је све време била ту. Трећа, уз мезе које се материјализује из ничега – однекуд искрсне тај „чувени сир” и паприка из тушије – дође сасвим природно, као део народног обичаја које се не одбија „јер се тако ваља“. Немаш појма када си изгубио појам о времену. То је тај специфичан тренутак када престајеш да будеш гост и постајеш старина која се поштује.
После неколико сати, у кратким флешбековима, покушаваш да реконструишеш догађај: не сећаш се да си пристао на ту другу шољу, дошла је сама. Трећа је пуна и лагано клизи низ грло после тањира хране, који је ту посађен, заједно са домаћом погачом коју си, ето, „само пробао”.
Кроз благу маглу кофеинског шока видиш себе изувеног, заваљеног у фотељи, како галамиш о светској политици, ценама и гресима комшилука са жаром човека који ту живи већ деценијама. Телефон ти, наравно, спава утишан у џепу јакне која виси у ходнику, немо сведочећи о гомили пропуштених позива и хистеричних порука: „Где си више?! Да ли си ти нормалан, што се на јављаш?! Јеси ли жив?!“.
Ти си жив, али си у другој димензији. То је тренутак када коначно схватиш – ниси ти свратио. Ти си асимилован. Постао си део инвентара.
У чему је заправо тајна? У томе што позив на кафу код нас никада није био позив на обичан топли напитак. То је позив на привремени егзил из сопственог живота. У туђој фотељи, у туђим папучама које су ти увек два броја веће, са вишком мезета и мањком осећаја кривице, ми заправо тражимо склониште од рокова, рачуна, неплаћених паркинга и амбиција које нас јуре по врелом асфалту. Домаћин ти не нуди само шећер, он ти нуди азил. Он ти нуди илузију да време не куца, већ само тихо цури, као она хладна вода из орошеног бокала.
Свака реченица „ево, сад ћу стварно да кренем” само је слабашна лаж коју нико не узима за озбиљно. Домаћин тада извлачи свој последњи адут: „Ма, седи још пет минута, неће нигде побећи.” И ти седиш. Јер знаш да напољу, иза тих врата, поново постајеш одговорна особа са обавезама, а овде си још увек само гост који је „само свратио”. Тај мали, слатки пораз воље је оно што нас заправо лечи.
И зато то ради сваки пут. Зато што смо сви ми, дубоко у себи, бегунци који очајнички чекају некога да нам отвори врата и каже ту реченицу која решава све светске кризе: „Испећи ћу ја још једну, па иди.”