Пре него што је човек научио да мери воду, веровао је својим чулима. Ако је била бистра, сматрао је да је чиста. Ако није имала непријатан мирис, пио ју је без страха. Вековима је изглед воде био важнији од њеног стварног садржаја. Испоставило се да су управо најопасније воде често изгледале најбезазленије.
Средином XIX века Лондон је био највећи град на свету, али је истовремено редовно страдао од епидемија колере. Већина лекара веровала је да болест преноси „лош ваздух“, такозвана мијазма. Један анестезиолог, Џон Сноу, посумњао је да је узрок негде другде. Током епидемије 1854. године почео је да бележи адресе оболелих на мапи града. Скоро све тачке водиле су ка истој јавној пумпи у Брод стриту. Када је ручица те пумпе уклоњена, број нових случајева нагло је почео да опада. Данас се тај догађај сматра рођењем модерне епидемиологије и једним од првих великих доказа да чиста вода не мора бити и безбедна вода.
Ипак, требало је да прођу још четири године да би се град озбиљно суочио са својим проблемом.
Лето 1858. остало је упамћено као „Велики смрад“. Темза је постала толико загађена да је несносан мирис стизао до британског парламента. Посланици су натапали завесе кречом и хемијским растворима не би ли могли да наставе седнице, док су новине свакодневно писале о реци која је постала отворена канализација. Тек тада је држава покренула изградњу модерног канализационог система, под руководством инжењера Џозефа Базалџета, чиме су постављени темељи јавног здравља у савременим градовима.
Од тада се однос према води постепено мењао. Научници су почели да мере оно што људско око не види: киселост, количину раствореног кисеоника, присуство бактерија, тешких метала и других загађивача. Вода је престала да буде нешто што се само гледа и постала је нешто што се непрестано испитује.
Због тога је 18. септембра 2003. године покренут Светски дан праћења квалитета вода (World Water Monitoring Day), на иницијативу америчке организације America’s Clean Water Foundation. Идеја је била необична. Уместо да мерења остану искључиво у рукама лабораторија, позвани су ученици, наставници, риболовци, љубитељи природе и сви заинтересовани грађани да сами, уз једноставне тестове, мере температуру воде, њену киселост, мутноћу и количину раствореног кисеоника. Од 2007. године програм је преузела Water Environment Federation, а временом је у њему учествовало више од милион људи из преко 140 земаља.
Данас се квалитет воде прати прецизније него икада. Анализом отпадних вода могуће је открити присуство вируса данима, па и недељама пре него што оболели почну масовно да се јављају лекарима. У узорцима се могу пратити трагови антибиотика, микропластике, пестицида и десетине других материја које откривају како живимо и шта испуштамо у животну средину. Оно што је некада било невидљиво постало је мерљиво.
Ипак, док технологија све прецизније чита сваку кап воде, велики део човечанства и даље нема оно што се подразумева. Према проценама међународних организација, милијарде људи још увек немају приступ безбедној води за пиће или адекватним санитарним условима. Човек никада није знао више о води него данас, али то знање још увек није стигло до сваког извора и сваке чесме.
Можда је то и највећа лекција коју вода непрестано понавља. Она може изгледати савршено чисто, а да носи болест. Може мирисати толико лоше да натера читаве државе на промену. И може открити стање једног друштва много пре него што га људи сами препознају. Зато праћење квалитета вода није само мерење река, језера и извора. То је, на неки начин, мерење зрелости једне цивилизације.