Касно је. Град још не спава, али више није ни будан. Улице су готово празне, а на раскрсници стоји ресторан чији велики стаклени прозори светле као акваријум усред ноћи. Унутра неколико људи седи за шанком; не разговарају, не смеју се и не гледају једни друге. Ништа се не дешава, а ипак милиони људи су деценијама гледали ту слику и осећали да се на њој дешава нешто веома важно. То је чувена Хоперова слика Ноћне птице (Nighthawks), вероватно најпознатији приказ усамљености у историји модерне уметности. Иако је насликана 1942. године, делује као да приказује нешто што тек долази – нас.
Едвард Хопер није био сликар великих историјских догађаја; није сликао битке, револуције, победнике нити цареве. Његови јунаци били су људи које бисмо данас једва приметили: жена која седи поред прозора, човек у хотелској соби, путник на железничкој станици, радник на бензинској пумпи, пар који седи у истој просторији као да се налази на различитим континентима. На први поглед делује као да је изабрао најобичније могуће теме, али управо у томе лежи његова необична моћ – Хопер није сликао људе, већ простор између људи.
Постоји разлог због којег његове слике делују толико савремено. Већину људске историје усамљеност је изгледала другачије него данас: човек је могао бити сам у шуми, на планини, на мору или на далеком путу, па је самоћа најчешће била последица физичке удаљености од других. Модерно доба створило је нешто ново – могуће је бити окружен људима и ипак бити усамљен. То је била једна од великих психолошких новина двадесетог века.
Градови су расли, зграде постајале све више, улице све пуније, возови бржи, телефони доступнији; људи су се налазили ближе једни другима него икада раније, а ипак се негде успут почео ширити осећај да се међусобно све мање познају. Цивилизација је решила проблем удаљености, али није решила проблем блискости.
Зато прозори имају тако важно место на Хоперовим сликама. Његови ликови непрестано гледају кроз прозоре или су посматрани кроз њих; стакло раздваја два света, омогућава да видимо друге људе, али не и да их заиста дотакнемо. У том смислу прозор је можда најважнији симбол модерног живота: видимо више него иједна генерација пре нас, знамо мање него што мислимо, посматрамо туђе животе, а ретко улазимо у њих.
Није случајно што многе Хоперове слике данас делују као да приказују људе који гледају у екране, иако су настале много пре интернета; он је ухватио психолошки механизам који је постојао и пре технологије, а технологија га је само увећала.
Америка коју је Хопер сликао била је земља између два света. Стари свет малих заједница, породичних радњи и комшијских односа постепено је нестајао, а на његово место долазио модерни урбани живот са небодерима, аутомобилима, хотелима и бескрајним кретањем. То је било доба у којем је човек добијао све више слободе, али слобода понекад носи цену коју приметимо тек касније. Када вас више не одређује породица, село, улица или заједница, добијате прилику да постанете оно што желите, али истовремено губите многе везе које су генерацијама људе држале на окупу.
Хопер није осуђивао ту промену, нити је славио; само ју је посматрао. Зато његове слике немају поруку, већ атмосферу. Можда је управо зато толико тешко заборавити његове радове: када гледамо Хоперове ликове, имамо утисак да су на корак од нечега – као да ће за тренутак неко ући у просторију, као да ће почети разговор, као да ће се нешто променити. Али тај тренутак никада не долази.
Његове слике остају замрзнуте у стању ишчекивања, у простору између онога што јесте и онога што би могло бити. Управо тамо живи велики део савремене усамљености – не у одсуству људи, већ у одсуству повезаности.
Занимљиво је да Хопер током живота није важио за човека који ствара велике филозофске теорије; био је тих, повучен и често непријатан према новинарима који су од њега тражили објашњења, као да је слутио да се најважније ствари не могу лако објаснити. Можда зато његове слике и данас делују живо: оне не говоре шта да мислимо, већ нас препознају.
Свако је бар једном био човек у осветљеном ресторану, или жена поред прозора, или путник у хотелској соби који гледа у град што трепери испод њега. Свако је бар једном осетио чудну празнину која не настаје када никога нема око нас, већ онда када су сви ту, а ипак некако далеко.
Зато Хопер није постао само сликар Америке; постао је сликар једног стања духа које је данас, можда више него икада, препознатљиво у светлу које касно увече сија из неког прозора док град око њега наставља да живи.