У једној просторији дворца Шенбрун у Бечу, далеко од Париза, седео је младић и гледао кроз прозор. Испод њега простирали су се уређени паркови, алеје и травњаци по којима су шетали дворјани. Све је изгледало мирно. Сувише мирно за некога ко је носио име које је годинама потресало Европу. Звао се Наполеон Франсоа Жозеф Шарл Бонапарта. Ипак, већина људи није га памтила по том имену. За њих је био једноставно – Наполеонов син.
То је био његов највећи капитал и његов највећи затвор.
Понекад историја уме да буде суровија према деци него према владарима. Наполеон Бонапарта је освајао континенте, рушио старе поретке и стварао нове. За живота је постао више од човека, постао је мит. А митови имају једну незгодну особину: не остављају много простора онима који долазе после њих.
Када је 1811. године рођен његов син, Француска је славила. Цар је коначно добио наследника. Звона су звонила, топови грмели, а новорођенче је добило титулу „краљ Рима“. Чинило се да је будућност већ написана. Дечак је рођен на самом врху света.
Међутим, постоји један закон историје који се понавља вековима: што је успон виши, пад је обично бржи. Само три године касније, Наполеоново царство почело је да се руши. Савезничке армије ушле су у Париз, цар је абдицирао, а Европа почела да брише његово наслеђе као што море брише трагове у песку.
У једном тренутку мали дечак био је наследник најмоћнијег човека на континенту. У следећем је постао проблем који треба држати подаље од Француске.
Његова мајка, Марија Лујза, одвела га је у Беч, на двор свог оца, аустријског цара. Тамо је почео необичан живот. Није био затвореник у класичном смислу. Имао је учитеље, слуге, образовање, раскошне собе и све што је један принц могао пожелети. Осим слободе да буде оно што јесте.
Аустријски двор добро је знао колико једно презиме може бити опасно. Бонапарта није био само породично име. Био је политички експлозив. Довољно је било да се у Француској појави незадовољство па да неко почне да сања о повратку царевог сина. Зато су га пажљиво надгледали. Не грубо и не отворено, већ много суптилније. Као што се надгледа пламен који не сме да се угаси, али ни да се распламса.
Најчудније у целој причи јесте то што је Европа волела Наполеоновог сина управо због онога што није био. Бонапартисти у Француској нису волели дечака кога никада нису упознали. Волели су симбол.
У њиховим очима он је представљао изгубљену славу, победе, заставе и маршеве старе империје. У њему су видели прошлост коју су желели да врате. Ретко ко се питао шта он сам жели. То је једна од најстаријих људских прича. Када некога претворимо у симбол, престајемо да га видимо као особу. Видимо само сопствене наде, страхове и очекивања.
Постоји нешто дубоко трагично у судбини људи који се рађају у сенци великих имена. Обичан човек има привилегију да открије ко је. Такви људи ту привилегију често немају. Њихов идентитет стиже пре њих самих. Пре него што направе први избор, свет је већ одлучио шта треба да представљају. Пре него што кажу прву важну реченицу, неко други је већ написао њихову улогу.
Наполеон II је одрастао окружен туђим очекивањима. За једне је био будући цар, за друге опасност, а за треће успомена. Мало ко га је посматрао као младог човека. Судбина је додала још један слој ироније. Наполеон је провео живот покушавајући да освоји Европу. Његов син провео је живот неспособан да освоји чак ни сопствену судбину.
Слабог здравља, све чешће је обољевао. Болест која ће касније бити препозната као туберкулоза постепено га је исцрпљивала. Док су се политичари и даље спорили око његовог значаја, његово тело је тихо губило снагу.
Умро је 1832. године, са само двадесет једном годином. Никада није владао Француском, никада није водио војску и никада није доживео тренутак за који је, наводно, био рођен.
Данас је Наполеон II углавном фуснота у причи о свом оцу. И можда је управо то највећа неправда. Јер његов живот говори о нечему много већем од једне династије. Говори о људској склоности да другима додељујемо улоге, да у њима тражимо наставак својих снова, разочарања и митова. Да од живих људи правимо заставе, наследнике и симболе, а онда се чудимо када под тим теретом почну да нестају.
Негде у Шенбруну и данас стоје прозори кроз које је гледао младић са најпознатијим презименом свог времена. Са друге стране стакла налазио се свет који је од њега очекивао да буде Наполеон. Са ове стране стајао је само један млади човек који никада није добио прилику да буде он сам.