Београд је тог лета 1862. године био град у коме су два света живела један поред другог, али никада заиста заједно. Србија је већ имала своју кнежевину, своју управу и све јаче уверење да је време турске власти при крају. Ипак, Турци су и даље држали београдску тврђаву, а турски војници могли су се видети по вароши. Напетост се осећала на улицама, у кафанама, на пијацама и чесмама где су се људи свакодневно сусретали.
Једна од тих чесама налазила се на Дорћолу. Чукур-чесма није била ништа необично – место где се узимала вода, разговарало, чекало у реду и препирало око ситница. Управо ту, 15. јуна 1862. године, догодио се инцидент који ће ући у историју Србије.
Према најпознатијој верзији догађаја, дошло је до свађе између српског дечака, шегрта Саве Петковића, и турских војника око реда на чесми. У тренутку када су нервоза и међусобна мржња већ годинама тињале испод површине, и најмањи сукоб могао је постати опасан. Турски војник је у том метежу ударио, а потом и убио дечака. Вест се Београдом проширила брзином каква је у оно време била могућа само када се догоди нешто што потресе читав град.
Српски жандарми покушали су да ухапсе турске војнике умешане у инцидент, али се ситуација отела контроли. Уследила је пуцњава, а убрзо су се у сукоб укључили и други турски војници и грађани. Улице Београда претвориле су се у хаотично бојиште. Народ је подизао барикаде, затварали су се дућани, а гласине су се шириле брже од било каквих званичних вести.
Иако су представници српских и турских власти покушали да смире ситуацију, поверење је већ било уништено. Следећег дана уследио је потез који је шокирао читав град. Са београдске тврђаве турски гарнизон отворио је артиљеријску ватру на варош.
Гранате су падале по кућама, улицама и трговима Београда. За становнике града то није био само војни напад, већ призор који је деловао као повратак у најмрачнија времена османске власти. Дим, рушевине и паника захватили су варош која је већ била препуна страха и беса. Многи Београђани бежали су из својих домова, док су други покушавали да спасу рањене и угасе пожаре.
Бомбардовање је трајало сатима и оставило дубок траг у колективном памћењу Србије. Вест о нападу брзо је стигла и до великих европских сила које су пажљиво пратиле дешавања на Балкану. Турска је формално и даље имала право да држи гарнизоне у српским градовима, али после бомбардовања постало је јасно да такав суживот више није могућ.
Догађаји код Чукур-чесме и гранатирање Београда постали су прекретница у српско-турским односима. Под притиском европских сила, донета је одлука да се турско становништво постепено исели из Србије, а турске посаде повуку из већине српских градова. Београд је и даље формално остао подељен, али после 1862. више нико није сумњао у ком правцу се историја креће.
Неколико година касније, 1867. године, кнез Михаило свечано је примио кључеве Београда од Турака, чиме је симболично окончано вековно присуство османске војске у српској престоници.
Данас на месту где се догодио сукоб стоји споменик дечаку код Чукур-чесме – једна од најпознатијих скулптура у Београду. Многи поред ње пролазе журећи кроз град, не размишљајући да је управо на том месту једна свађа око воде прерасла у догађај који је убрзао крај турске власти у Србији.
Дечак са разбијеним крчагом / Фото: Википедија