Прва рентдгенска фотографија изазвала је код супруге Вилхелма Рентгена толики шок да је, према каснијим сећањима, изговорила: „Видела сам своју смрт!“
У новембру 1895. године, у једној скромној лабораторији у Вирцбургу, догодило се нешто што је личило на сцену из романа Жила Верна. Немачки физичар Вилхелм Конрад Рентген петљао је по мраку са катодним цевима, црним картоном и чудним зрацима који су одбијали да се понашају онако како су физичари очекивали. Није ни слутио да ће за неколико недеља изазвати истовремено одушевљење, страх и вероватно први забележени случај да се неко уплаши сопствених прстију.
Рентген је био човек који није волео публицитет. Тих, педантан и готово опсесивно посвећен раду, више је личио на професора који би се извинио што постоји него на човека који ће променити медицину. Када је открио нове зраке непознате природе, назвао их је једноставно X-зраци. Не зато што је желео мистику, већ зато што још није знао шта су. Научници понекад имају врло маштовите називе. Када не знају шта је нешто, једноставно му додају слово X и наставе да раде.
Недељама је експериментисао у тајности. Чак је и породица примећивала да се чудно понаша. Закључавао се у лабораторију, прескакао оброке и враћао се кући са погледом човека који је управо видео нешто што нико други није. Његова супруга Ана Берта почела је да сумња да је муж или открио нешто велико или потпуно полудео. У научној историји те две могућности понекад изгледају прилично слично.
Крајем децембра замолио је супругу да му помогне у једном необичном експерименту. Ставила је руку на фотографску плочу и стрпљиво чекала. Када је снимак развијен, на њему су се појавиле кости њене шаке и прстен који је носила. Пред њеним очима, као нека сабласна визија, указала се унутрашњост сопствене руке. Према каснијим сећањима, запањена жена наводно је прошапутала: „Видела сам своју смрт.“
И тешко јој је замерити. Човечанство је хиљадама година гледало лица, руке и сенке, али нико никада није видео сопствени скелет. Одједном је један професор из Баварске омогућио људима да завире испод коже, без ножа и без хирурга. За многе је то више личило на враџбину него на физику.
Вест се ширила брзином каква је у деветнаестом веку била резервисана за ратове и краљевске скандале. Новине су објављивале сензационалне наслове, а јавност је била опседнута новим зрацима. У Америци су се појавиле рекламе за двогледе који наводно виде кроз одећу. Неки су се плашили да ће знатижељни комшија моћи да им посматра ребра преко улице. Појавили су се чак и каталози за „доњи веш отпоран на рендгенске зраке“, што је вероватно први случај у историји да је маркетинг успео да прода решење за проблем који није постојао.
Лекари су, међутим, били одушевљени. Већ после неколико недеља хирурзи су користили нову технику да пронађу метке, игле и поломљене кости. Пацијенти су били једнако фасцинирани и уплашени. Неки су одбијали снимање јер нису желели да им се „спали душа“, док су други захтевали да виде своје кости из чисте радозналости. Човек је, испоставило се, чудно створење: уплаши се непознатог, а затим га одмах тражи у два примерка.
Сам Рентген је све то посматрао са невероватном равнодушношћу. Одбио је да патентира откриће и није желео да се обогати. Веровао је да откриће припада човечанству. Када је 1901. добио прву Нобелову награду за физику, новац је углавном уложио у научна истраживања. Данас би му маркетиншки стручњаци вероватно саветовали да отвори компанију, лансира бренд и продаје мајице са натписом „Видим кроз тебе“. Рентген је, на срећу или на жалост, припадао неком другом времену.
На крају је иронија била потпуна. Човек који је омогућио милионима људи да завире у унутрашњост сопственог тела остао је скроман и готово стидљив до краја живота. А његова супруга, која је тог зимског дана угледала кости своје шаке и у страху помислила да гледа сопствену смрт, постала је први човек у историји који је доживео шок због фотографије на којој је испао сувише мршав. Јер историја је понекад најчуднија онда када највећа научна открића почну једном обичном реченицом изговореном над сопственим прстеном: „Боже, па то сам ја изнутра!“