Када је 16. августа 1977. године стигла вест да је Елвис Присли преминуо у свом дому Грејсленд, многи Американци су били убеђени да је реч о још једној гласини. Уосталом, човек који је променио музику, продао стотине милиона плоча и постао најпознатије лице двадесетог века деловао је као неко ко једноставно не може да умре. Могао је да промени фризуру, да се повуче, да сними нову песму, али не и да нестане.
Историја, међутим, није имала обзира према краљевима. Иронија је била готово сурова. Човек чији је глас обележио педесете и шездесете године, који је својим куковима шокирао телевизијску Америку и натерао милионе девојака да вриште, у тренутку смрти имао је само 42 године. Иза себе је оставио богатство, славу и милионе обожавалаца, али и тело исцрпљено годинама несанице, лекова и живота у златном кавезу.
Мало је познато да је Елвис био природно плав. Чувену црну косу почео је да фарба још као младић, желећи да више личи на своје идоле.
Још мање људи зна да је као дечак био толико стидљив да је избегавао да пева пред другима. Нико у Тупелу, у сиромашној породици Присли, није могао да претпостави да ће дечак који је за једанаести рођендан желео бицикл, а добио гитару јер је била јефтинија, једног дана постати симбол читаве епохе.
Када је почетком педесетих година ушао у студио „Сан рекордса“ да сними песму као поклон мајци, власник Сем Филипс није одмах препознао будућу звезду. Али када је младић из Мемфиса спојио кантри, госпел и ритам и блуз, Америка је добила нешто што дотад није постојало. Многи су били одушевљени, а многи ужаснути. Телевизијске камере су га, из страха да не саблазни публику, често снимале само до струка. Чувени покрети куковима били су за конзервативну Америку скоро опаснији од атомске бомбе.
А онда је стигла војска.
Док би данас менаџери учинили све да заштите највећу звезду од прекида каријере, Елвис је 1958. године обукао униформу и као обичан војник отишао у Немачку. Његов менаџер, легендарни пуковник Том Паркер, схватио је да ће му то донети још већу популарност. Мало је познато да је управо у Немачкој Елвис упознао Присилу, тада четрнаестогодишњу девојчицу, која ће касније постати његова супруга.
Парадоксално, човек који је представљао амерички сан готово никада није напустио Северну Америку. Пуковник Паркер је годинама избегавао међународне турнеје. Разлог је био готово комичан.
Чувени менаџер, рођен као Холанђанин Андреас ван Кајк, имао је нерешен имиграциони статус и плашио се да би му власти могле забранити повратак у Сједињене Државе. Тако је један од најпознатијих људи на свету остао заробљен у сопственој земљи због страха свог менаџера.
Седамдесетих година све је почело да се распада. Концерти су постајали све тежи, лекови све бројнији, а самоћа све дубља. Ипак, публика је и даље долазила. Чак и када је био далеко од енергије младог рокенролера, Елвис је излазио на сцену и добијао овације.
Када је умро, испред Грејсленда окупиле су се десетине хиљада људи. А онда се догодило нешто што нико није могао да предвиди. Елвис је постао већи него што је био за живота.
Почеле су да круже приче да је жив. Неко га је наводно видео на бензинској пумпи, неко у супермаркету, а неко на аеродрому. Појављивали су се „докази“, фотографије и сведоци. У једном тренутку било је више људи који су тврдили да су срели Елвиса него што је било оних који су га заиста познавали.
Истовремено, Грејсленд је постао једна од најпосећенијих кућа у Америци, одмах после Беле куће. Његове песме наставиле су да се продају, нове генерације откривале су старе хитове, а човек који је умро са 42 године остао је заувек млад у колективном сећању.
И ту лежи можда највећи историјски апсурд.
Док је био жив, Елвис је покушавао да побегне од сопствене славе. Повлачио се, скривао, умарао и борио са теретом који је носила круна краља рокенрола. А тек када је умро, постао је оно што нико не може бити за живота. Легенда. Испоставило се да краљ рокенрола није постао бесмртан захваљујући плочама, филмовима или милионима продатих албума. Бесмртним га је учинила људска неспособност да прихвати да чак и највеће звезде једног дана угасе светла и сиђу са позорнице. Јер понекад публика једноставно одбија да се завеса спусти.