Најмоћнији владар XVI века могао је једним потписом да покрене војску од стотину хиљада људи, смени намеснике на три континента, одреди нове порезе и објави рат читавим краљевствима. Постојала је, међутим, једна ствар коју није могао да уради.
Није могао да сазна шта се у његовој држави дешава – сада.
То је био свет без телеграфа, без железнице, без телефона и без било каквог начина да информација путује брже од човека на коњу. А човек на коњу имао је своје границе.
Када је Сулејман I Величанствени 1520. године наследио Османско царство, постао је владар простора који се простирао од Будима до Персијског залива и од Крима до северне Африке. На картама је то изгледало као једна држава. У стварности, то је био огроман простор који није живео у истом времену.
Док је султан у Истанбулу потписивао ферман, негде на западној граници командант је већ доносио одлуке без њега. Док је у престоници почињала седница Дивана, караван са извештајима из Сирије тек је прелазио планинске превоје. Када би у Египат стигла нова наредба, људи који су је читали често су већ живели у околностима које више нису личиле на оне због којих је написана.
Империја је, заправо, непрестано каснила сама за собом.
Османска држава покушавала је да тај проблем ублажи добро организованом курирском службом. Дуж главних путева налазиле су се станице на којима су гласници мењали уморне коње свежима. Такозвани улаци могли су, у повољним условима, да пренесу државну пошту више од стотину километара дневно. За шеснаести век то је било изузетно брзо.
Само што царство није мерило време данима. Мерило га је догађајима.
Док је једна порука путовала, могла је да се одигра битка. Да умре заповедник. Да се промени савез. Да побуна буде угушена или да се тек распламса. Свака наредба носила је у себи претпоставку да је свет и даље онакав какав је био када је написана.
А свет није чекао.
Зато су локални управници често морали да раде оно што ниједан закон није могао до краја да пропише – да тумаче султанову вољу у околностима које он више није могао да види. Ферман није смео да буде игнорисан, али није увек могао ни да се примени онако како је написан. Између царске речи и стварности налазиле су се недеље путовања.
Историчари су забележили више случајева у којима су наредбе о именовањима, распореду јединица или административним променама стизале тек пошто су се прилике на терену већ потпуно измениле. Оно што је у Истанбулу било план за будућност, у удаљеној провинцији понекад је већ представљало прошлост. Локалне власти су зато прилагођавале наредбе новонасталом стању, настојећи да сачувају и султанов ауторитет и функционалност царства.
Управо је у томе лежала права снага Османског царства. Оно није опстајало зато што је центар имао потпуну контролу. Опстајало је зато што је прихватало да је потпуна контрола немогућа.
Када је освојен Београд, када је пао Родос, када су османске војске стигле пред Беч, Европа је видела силу која делује као јединствен механизам. Али изнутра, тај механизам непрестано је надокнађивао кашњење између одлуке и њене примене. Свако освајање било је истовремено и трка са временом.
Сулејман је често називан Величанственим због својих победа, закона и раскошног двора. Можда је, међутим, његово највеће достигнуће било нешто далеко мање упадљиво. Успео је деценијама да одржи на окупу царство које није могло да разговара само са собом у реалном времену.
Када је умро током опсаде Сигета 1566. године, његова смрт је неко време чак била скривана од војске како се не би нарушио морал. Вест да је најмоћнији човек царства преминуо путовала је готово истим путевима којима су годинама путовале његове наредбе – споро, пажљиво и са закашњењем.
Сулејман је владао једном од највећих империја свога доба и могао је да одлучује о судбини милиона људи. Али постојао је један непријатељ којег никада није победио. Није то била ни хришћанска коалиција, ни персијски шах, ни побуњеници на границама. Било је то време. Док је његова воља путовала царством, стварност је увек стизала прва.