Ноћу, у Прагу почетком XX века, светла у канцеларијама осигуравајућих друштава остајала су упаљена до касно. Царевина је живела од папира. Формулари, печати, дозволе, жалбе, потврде, дописи. Огроман административни механизам Аустроугарске производио је бескрајну документацију која је полако почињала да гута живот обичних људи. У том свету седео је Франц Кафка.
Дању чиновник. Ноћу човек који пише о цивилизацији која почиње да личи на лавиринт.
Када данас људи кажу да је нешто „кафкијанско“, најчешће мисле на осећај беспомоћности пред системом. Али Кафка није писао само о бирократији. Писао је о много дубљем страху модерног човека: страху да правила света постоје, али да нико више не разуме како тачно функционишу.
То је био нови осећај XX века. У старим друштвима непријатељ је углавном био видљив. Цар, војска, полиција, судија, властелин. Али модерна епоха почиње да производи нешто далеко апстрактније: системе без лица. Институције које делују огромно, хладно и недодирљиво. Механизме који не морају да буду зли да би ломили људе.
И управо је то Кафка осетио пре већине других. Његови јунаци не страдају зато што су велики хероји. Они страдају јер не могу да схвате правила игре. У The Trial човек бива ухапшен без јасног објашњења. У The Castle систем власти делује као магла кроз коју нико не може да прође. У Metamorphosis човек се буди као инсект, а најстрашније није сама трансформација — него хладна реакција околине.
Кафка је схватио нешто што ће касније постати свакодневица модерног доба: човек може бити потпуно сам иако је окружен системом. У његово време то је деловало скоро надреално. Данас делује као опис свакодневног живота.
Савремени човек живи окружен алгоритмима, корисничким сервисима, аутоматским одлукама, дигиталним платформама и административним процедурама које често нико не уме да објасни до краја. Налог може нестати. Кредит бити одбијен. Профил блокиран. Пријава одбачена. Одлука донета „аутоматски“. Без лица. Без разговора. Без стварног центра моћи који човек може да види.
И ту Кафка постаје застрашујуће актуелан. Он није предвидео интернет, вештачку интелигенцију ни дигитални надзор. Али је савршено предвидео психолошки осећај живота у систему који је превелик, превише сложен и превише апстрактан да би појединац могао да га обухвати.
Зато његова дела и данас изазивају нелагоду. Не зато што описују чудне светове. Него зато што сувише личе на стварни.
И можда је најироничнији део читаве приче то што је Кафка током живота био релативно непознат, несигуран у сопствено писање и опседнут сумњом. Чак је тражио да његови рукописи буду спаљени после смрти. Као да ни сам није веровао да свет који описује заиста долази.
А онда је дошао XX век. Тоталитаризам. Масовна бирократија. Досијеи. Контроле. Шалтери. Бројеви. Алгоритми. И цивилизација је полако почела да личи на Кафкин роман.
Можда зато данас делује модерније од многих савремених писаца. Јер није писао о свом времену. Писао је о нашем.