Када је НАСА расписала конкурс за израду одела за мисију Аполо 11, традиционалне војне и авио-компаније су понудиле крута, оклопна решења у којима астронаути једва да су могли да се крећу.
Када размишљамо о врхунцу трке за освајање свемира током шездесетих година прошлог века, прве асоцијације су обично бриљантни инжењери, Насини рачунарски центри и хладни, метални сјај моћних ракета.
Међутим, један од највећих тријумфа мисије Аполо 11, онај који је буквално омогућио Нилу Армстронгу и Базу Олдрину да корачају по Месечевом тлу, није рођен у строго поверљивим војним лабораторијама, већ за шиваћим машинама једне фабрике женског доњег веша. Ова слабо позната епизода из историје технологије открива како је креативни занатски рад тријумфовао над крутом војно-индустријском логиком и како су жене које су деценијама конструисале брусхалтере и корсете на крају сашиле оклоп за најважније путовање у људској историји.
Проблем са којим се Наса суочила приликом дизајнирања свемирског одела био је наизглед нерешив: како направити одећу која ће моћи да издржи сурове услове вакуума и екстремне температурне разлике у свемиру, а да истовремено омогући астронаутима да се крећу, савијају и обављају прецизне задатке. Када је расписан конкурс, велике авио-инжењерске и војне компаније приступиле су проблему као да праве минијатурне подморнице или тенкове за једног човека. Њихова решења била су крута, тешка, направљена од метала и фибергласа, са компликованим зглобовима који су се константно заглављивали под притиском. У таквим оделима астронаути су били практично парализовани, неспособни чак ни да се сагну и узму узорак Месечевог камења.
Тада на сцену ступа потпуно неочекиван играч, компанија Playtex, у јавности позната искључиво по производњи женског рубља и популарног бренда грудњака Cross Your Heart. За разлику од војних инжењера који су размишљали у категоријама металургије, кројачице и дизајнери из ове фабрике разумели су људско тело, анатомију у покрету и, што је најважније, флексибилне материјале. Они су већ имали деценијско искуство у раду са латексом, најлоном и сложеним шивењем по мери како би креирали одећу која истовремено пружа чврсту потпору, али се прилагођава сваком покрету тела. Пријавили су се на конкурс са потпуно другачијом филозофијом, тврдећи да свемирско одело не треба да буде оклоп, већ врхунски скројено одевно превозно средство.
Њихов коначни дизајн, модел А7L, био је право ремек-дело текстилног инжењеринга, састављено од чак двадесет и једног слоја супертанких, специјализованих тканина. Сваки слој је имао специфичну функцију, од задржавања унутрашњег притиска кисеоника и заштите од микрометеорита, до терморегулације кроз систем минијатурних цевчица са водом. Најфасцинантнији део овог процеса био је сам начин израде, где Насини строги математички прорачуни нису значили ништа без непогрешивог осећаја у рукама искусних шваља. Толеранција за грешке била је равна нули; само један погрешан убод игле могао је да изазове декомпресију и смрт астронаута у свемиру, због чега су сви шавови касније детаљно прегледани на рендгенским апаратима.
Када су одела тестирана у симулираним свемирским условима, Насини званичници и астронаути били су запањени нивоом покретљивости и сигурности коју је понудило решење фабрике веша, остављајући војне гиганте далеко иза себе. Зато, када следећи пут будете гледали историјске, зрнасте снимке човековог првог слетања на Месец, вреди се сетити једног детаља који често измиче званичним хроникама.
Тај чувени „мали корак за човека” није направљен само захваљујући моћним компјутерима и ракетном гориву, већ захваљујући прецизности, стрпљењу и вештим рукама жена које су своје искуство са кројачких столова у преграђима преточиле у најкомплекснију одећу икада створену.