Док је пројекат Менхетн у пустињама Новог Мексика полако развијао нуклеарно оружје, америчка војна машинерија паралелно је радила на једном од најбизарнијих биолошких програма у историји ратовања.
Идеја није потекла од генерала, већ од зубара из Пенсилваније, др Литла С. Адамса, који је након посете пећинама у Новом Мексику 1942. године закључио да природа већ поседује савршено невидљиво оружје: мексичке слободнорепе шишмише (Tadarida brasiliensis).
Његов план, који је стигао до самог председника Рузвелта, био је једноставан у својој суровости – претворити хиљаде малих сисара у живе бомбардере који ће запалити Јапан изнутра.
СТВАРАЊЕ ЖИВОГ ХАОСА
Логика др Адамса ослањала се на специфичну архитектуру јапанских градова тог времена, који су већински били изграђени од дрвета, папира и бамбуса.
План је предвиђао конструкцију великих канистера у облику бомбе, у које би било смештено преко хиљаду шишмиша у стању хибернације (изазване вештачким хлађењем). Сваки шишмиш је на себе носио минијатурну напопалм бомбу тешку свега 17 до 28 грама, причвршћену хируршким концем и опремљену упаљачем са временским одлагањем.
Идеја је била да се канистери избаце из авиона изнад циља, отворе се на одређеној висини падобраном, након чега би се шишмиши загрејали, пробудили и природно потражили заклон у мрачним таванима и шупљинама кућа. Када би временски упаљачи активирали напалм, хиљаде малих пожара би се спојило у незаустављиву ватрену стихију коју ниједна ватрогасна служба не би могла да обузда.
КАДА СЕ ОРУЖЈЕ ОКРЕНЕ ПРОТИВ СВОГ ТВОРЦА
Током тестирања 1943. године у новоизграђеној ваздухопловној бази Карлсбад у Новом Мексику, теорија је постала сувише реална.
Група „наоружаних“ шишмиша случајно је пуштена пре времена, или су побегли током припрема, и инстинктивно потражили уточиште у најближим зградама. На несрећу америчке војске, те зграде су биле касарне, складишта горива и хангар за авионе саме базе.
Резултат је био спектакуларан фијаско: мали „бомбардери“ су прецизно запалили сопствену базу, уништивши већину инфраструктуре и генералов аутомобил!
Овај догађај је доказао две ствари: прво, да је систем застрашујуће ефикасан, и друго, да је природа потпуно неконтролисана када се нађе у улози војника. Иронија је била у томе што је војска потрошила два милиона тадашњих долара само да би закључила да су шишмиши ефикаснији у уништавању америчких објеката него непријатељских.
КРАЈ ПАРАДОКСА: АТОМ ПРОТИВ ПРИРОДЕ
Упркос инциденту, маринци су наставили са развојем пројекта, тврдећи да је „X-Ray“ супериорнији од стандардних запаљивих бомби јер изазива дисперзовано уништење без потребе за масовним бомбардовањем. Тестови на макетама јапанских села изграђеним у пустињи Јуте показали су да шишмиши изазивају десет пута више пожара по јединици тежине бомбе у односу на класично наоружање.
Ипак, 1944. године пројекат је нагло прекинут. Разлог није био етичке природе нити страх од нових несрећа, већ брзина. Војска је проценила да „X-Ray“ неће бити спреман за пуну употребу до средине 1945. године, док је Пројекат Менхетн обећавао коначно решење у виду једне једине бомбе. Тако је атомска физика победила биолошки апсурд. Шишмиши су враћени својим пећинама, а прича о њима остала је као подсетник на тренутак када је људска генијалност у покушају да инструментализује природу замало спалила саму себе у тишини пустиње.