Данас су Стара и Нова Пазова савремена насеља у сремској равници која се налазе на простору
који је у античком периоду имао изузетан стратешки значај. Историјски извори и археолошки
налази недвосмислено показују да је ово подручје било део римске провинције Паноније, једног од
најважнијих пограничних региона Римског царства.
Простор данашњег Срема представљао је саобраћајно чвориште између Сингидунума (Београда),
Сирмијума (Сремске Митровице) и источних провинција. Управо тим правцима кретале су се војне
јединице, трговачки каравани и административни представници царске власти, што потврђују
писани извори, али и материјални остаци пронађени током више археолошких истраживања.
Стара Пазова и римска инфраструктура
Према истраживањима археолога и историјских географа, простор око Старе Пазове налазио се у
непосредној зони утицаја важних римских комуникација које су повезивале Сирмијум са
утврђењима дуж Дунава. О томе сведоче остаци римске керамике, новчићи из периода од 2. до 4.
века, као и трагови грађевинских структура, забележени у документацији Архива Војводине и у
извештајима регионалних музеја.
Историчари са Филозофског факултета у Новом Саду истичу да су овакви налази типични за мања
насеља и станице дуж римских путева, које су служиле за одмор, снабдевање и контролу кретања.
Овакви објекти нису били велики градови, али су били кључни за функционисање римског
система.
Нова Пазова као део ширег античког простора
Иако је Нова Пазова као насеље формирана знатно касније, у 18. веку, археолошки налази указују
да је и овај простор био активан у античком периоду. Приликом земљаних радова и
инфраструктурних пројеката, забележени су налази римских новчића и фрагмената керамике, што
потврђује континуитет коришћења терена.
Етнолози указују да су управо овакви налази били основ за каснија народна предања о „старим
путевима“ и „подземним пролазима“, али историјска анализа показује да је реч о остацима римске
инфраструктуре – путева, складишта и мањих објеката који су временом нестали или били
прекривени новијим градњама.
Између предања и науке
Књига „Народне приче и легенде Војводине“ аутора Љ. Ковачевића и М. Павловића бележи како су
се кроз векове стварни археолошки остаци у народној свести преобликовали у приче о благу и
тајним пролазима. Аутори наглашавају да таква предања не треба одбацивати, већ их посматрати
као одраз колективног памћења које почива на реалним историјским основама.
Сличан став заступају и истраживачи часописа Acta Musei Sirmiensis и Balcanica, који указују да је
Срем један од најбоље документованих античких простора у Србији, али и да велики број
локалитета још увек није систематски истражен.
Значај за савремено доба
Данас се простор Старе и Нове Пазове све више посматра као део културног пејзажа античког
Срема. Историчари и археолози истичу да управо овакви локалитети пружају могућност да се
прошлост чита слојевито – кроз писане изворе, материјалне остатке и народно памћење.
Сваки нови налаз допуњује слику живота у римској Панонији и потврђује да је овај део Срема био
далеко више од периферије царства – био је његов активан и важан део.
Стара и Нова Пазова представљају пример како савремена насеља могу почивати на темељима
дубоке и сложене прошлости. Римски путеви, остаци инфраструктуре и материјални докази о
животу у античком периоду показују да је историја овог простора чврсто утемељена у изворима и
научним истраживањима. Управо у том споју локалног простора и ширег историјског контекста
лежи његов прави значај.