22.септембра 1792. године Француска је урадила нешто што ниједна велика револуција пре ње није покушала. Није променила само власт, заставу или законе. Покушала је да промени начин на који људи мере сопствени живот.
Тог дана, док је Европа још покушавала да схвати шта се дешава у Француској, револуционари су прогласили почетак нове ере. Монархија је била срушена, краљ Луј XVI је био свргнут, а Француска је постала република. За људе који су веровали да граде потпуно ново друштво било је логично да и време мора да почне изнова.
Ако је стари свет имао свој календар, нови свет је морао имати нови. Тако је настао Француски револуционарни календар.
На први поглед, идеја је звучала готово савршено. Уместо календара повезаног са римским царевима, хришћанским празницима и вековним обичајима, револуционари су желели систем заснован на природи, науци и разуму. Време више није требало да припада краљевима и цркви. Требало је да припада свима.
Нови календар није почињао 1. јануара. Први дан године био је 22. септембар 1792. године, дан јесење равнодневице. Тај датум је изабран јер су револуционари желели да почетак нове републике буде повезан са природним циклусима, а не са старим религијским традицијама.
Тако је почела година I Француске Републике. А онда су кренули да мењају готово све.
Седмица од седам дана постала је прошлост. Нови календар имао је десетодневне периоде који су се звали декаде. Идеја је била једноставна: број десет је природнији за рачунање од броја седам, јер се уклапа у систем који користи десет прстију.
Само што људски живот није увек толико математички уредан.
За раднике је нови систем значио да на одмор чекају дуже. Уместо слободног дана сваке седмице, добијали су један дан одмора сваких десет дана. Некадашњи ритам живота, који је постојао генерацијама, одједном је постао државни прорачун.
Револуционари су веровали да ће људи прихватити нову логику. Људи су, међутим, наставили да живе по старим навикама.
Имена месеца су такође била потпуно нова. Нису више носила трагове римских богова или царева, већ су описивала природу и годишња доба. Аутор тих назива био је песник Филип Фабр д’Еглантин, човек који је желео да сваки месец звучи као део француског пејзажа.
Тако су постојали Вандемјер, месец бербе грожђа, Бример, месец магле, и Фример, месец мраза. Уместо Светог Мартина и Божића, људи су добили дане посвећене биљкама, животињама и пољопривредним алатима.
На папиру, све је изгледало рационално. У стварном животу, људи су морали да објашњавају када им је рођендан. Али најсмелији део реформе није био промена месеци. Био је покушај да се промени сам сат.
Револуционари су покушали да уведу децимално време. Дан више није требало да има 24 часа, већ 10 сати. Сваки сат имао би 100 минута, а сваки минут 100 секунди.
Математички гледано, систем је био елегантан. Практично, био је као да неко одлучи да сви људи од сутра користе нови језик за читање сата. Направљени су и посебни сатови са десет подела, али већина људи једноставно није желела да учи нови начин мерења времена. После неколико година, децимални сат је тихо нестао из употребе.
Занимљиво је да чак ни сами револуционари нису увек били доследни у коришћењу свог календара. Државни документи су морали да прате нови систем, али у свакодневном животу многи су наставили да користе старе датуме јер су били једноставнији.
Календар је преживео Француску револуцију, али није преживео Наполеона.
Када је Наполеон Бонапарта учврстио власт, схватио је да му нови календар више ствара проблеме него корист. Француска је имала дипломатске односе са земљама које су користиле стари календар, а чак су и сами Французи све теже прихватали систем који је прекинуо њихов уобичајени ритам живота.
Тако је 1. јануара 1806. године Наполеон вратио стари календар. Револуционарни календар је трајао нешто више од дванаест година.
Револуција која је успела да сруши једну од најстаријих европских монархија није успела да убеди људе да уместо недеље кажу декада. Али можда је управо у томе најзанимљивији део приче. Људи који су направили нови политички систем мислили су да могу да направе и нови начин живота. Хтели су да уклоне старе симболе, старе навике и старе границе између прошлости и будућности.
Чак су покушали да почну време од нуле. А онда су открили нешто што су многе власти пре и после њих научиле: најтеже није променити законе које људи морају да поштују. Најтеже је променити мале навике које људи понављају сваки дан. Француски револуционарни календар данас делује као необичан експеримент једног бурног времена. Али он остаје занимљив подсетник на тренутак када су људи поверовали да, ако већ праве нови свет, можда могу да поправе и сам сат који тај свет покреће.