Први светски рат почео је 28. јула 1914. нападом Аустроугарске на Србију.
Званични Беч, који је у дужем периоду претходно тражио изговор за напад на Србију, искористио је прилику која се указала погибијом надвојводе Франца Фердинанда, престолонаследника Двојне монархије, и војвоткиње Софије његове супруге, месец дана раније 28. јуна, на Видовдан, у Сарајеву.
Атентат који су извршили младобосанци односно Гаврило Принцип, послужио је отуда као изговор.
Србији је објава рата достављена отвореним телеграмом.
Претходно, 25. јула, пошто је постало јасно да се напад очекује, из Београда, престонице која се тада налазила на самој граници, централна државна тела Краљевине Србије измештена су дубље у унутрашњост земље, влада и скупштина у Ниш а врховна војна команда у Крагујевац.
Никола Пашић, председавајући Савета министара, пошто је примио телеграм с објавом рата, са балкона Окружног начелства у НИшу обратио се присутном грађанству и новинарима предочавајући да је земља у рату.
Ратна дејства Аустроугарска је започела исте ноћи артиљеријским дејствима са војног брода Бодрог, а према појединим сведочењима и раније, као код Великог Градишта.
Беч је у тај рат ушао такорећи одушевљено. У врховима Аустроугарске, официрском кору, политичким елитама, али и јавности, владало је уверење да ће Србија бити лако поражена. Очекиван је брз победнички рат чији исход би било не само покоравање Србије, него и слом српског односно југословенског покрета унутар Двојне монархије.
Са друге стране, у Србији која је управо прошла кроз два балканска рата, против Турске и Бугарске 1912/1913. осећала се, поред победничког одушевљења, тешка исцрпљеност.
Србија јесте из тих ратова изашла овенчана славом, победом и територијалним увећањем, али је било очигледно да су јој неопходне године опоравка.
Уосталом, убеђење да је Србија нејака за озбиљан отпор таквој сили каква је била Аустроугарска владало је тада и широм Европе, не само у Бечу и Берлину.
Пет дана раније, посланик Двојне монархије у Београду барон Гизл, предао је у 18.00 часова 23. јула, Лазару Пачуу, тада у својству заступника председника Краљевске српске владе Николе Пашица, ултиматум.
Србија је тим текстом оптужена за подривачке активности против Аустроугарске. Поред другог оптуживана је да су у Србији атентатори наоружани, обучавани, а затим илегално пребачени на простор Аутроугарске.
Припадници Младе Босне, из чијег окриља су били атенатори, били су противници Аустроугарске како из политичких тако и из социјалних разлога.
Управа Двојне монархије у БиХ не да није реформисала социјалне односе него је напротив упорно поштовала феудално наслеђе Турске, подразумевајући повлашћени статус беговата.
Исто тако, младобосанаци су себе сматрали југословенским националистима, пуни одушевљења за српске победе, иако их је било из све три верско националне групе Босне и Херцеговине.
Истрага спровођена у Сарајеву по атентату, довела је до сазнања да су Грабеж, Чабриновић и Гаврло Принцип, атентатори, боравили у Србији, одакле су донели оружје, а такође, да су имали помоћ појединаца из државног апарата Србије.
Било је несумњиво да је ултиматум, за који је барон Гизл нагласио да се одговор очекује најдаље у року од 48 сати, уобличен тако да Београду буде неприхватљив, иако је било јасно да власти Краљевине Србије нису имале никакве везе са атентатом.
Српске власти, суочене с перспективом рата са несразмерно јачом Аустроугарском, у настојању да избегну најгоре, изашле су у сусрет свим захтевима званичног Беча изузев учешћа органа Двојне монархије у истрази, односно процесима на тлу Србије.
Све време је притом наглашавано жаљење због трагичних догађаја у Сарајеву, а неодговорност атентатора је строго осуђивана. Мајор Војислав Танкосић је ухапшен, а у току је била потрага за Миланом Цигановићем.
Одговор на ултиматум у крајње помирљивој форми, уобличили су Никола Пашић и Стојан Протић, и он достављен у посланство Аустроугарске у Београду неки минут пре 18. часова 25. јула. Барон Гизл претходно је већ напустио Београд.
Аустроугарске формације инвазију су започеле 12. августа нападом преко Дрине. Аустријска Пета и Шеста армија провалиле су тада из Босне у Србију.
На простору Срема и Баната налазила се тада Аустроугарска Друга армија, одакле су вршене углавном акције заваравања како би се скренула пажња са тежишњег правца удара преко Дрине. Паралелно, трајала су масивна артиљеријска дејства по Београду, Шапцу, и другим местима дуж граничног појаса.
Оскар Поћорек артиљеријски генерал, врховни заповедник Балканске војске Аустроугарске, војни гуверенер БиХ од 1911. заповедао је инвазијом преко Дрине, опредељен да што безобзирније потуче Србију.
Поред другог, он је био организатор катастрофалног дочека високих гостију у Сарајеву на Видовдан.
У Сарајеву и другде у БиХ, завладала је убрзо по атентату антисрпска хистерија уз погроме на Србе и њихову имовину. Поћорек је у Босни од локалне муслиманске фукаре организовао посебне формације, Шуцкорпус, чија је улога била терор над Србима. Преко 5.000 Срба је тада ухапшено, 460 убијено.
Након извесних премишљања српски Генералштаб је брзо схватио да удар са Дрине није заваравање, па је започела концентрација трупа на том потезу.
Током Церске битке Срби су потукли инвазиону Пету Аустроугарску армију, која се у растројству повукла, да би крајем августа те 1914. године, трупе Двојне монархије биле у потпуности протеране су из Србије.
За успешно руковођење војним операцијама током Боја на Церу Степа Степановић добио је чин војводе.
Била је то прва велика победа савезника у Светском рату.
Наредна инвазија на Србију уследиће 6. септембра. Борбе на Дрини, чији је саставни део била и Битка на Мачковом камену, претвориће се у рововско позиционирање.
Трећа Поћорекова офанзива догодила се 16. новембра. По паду Ваљева и Београда, уследиће противофанзива Срба у Колубарској бици коју је осмислио и предводио Живојин Мишић. До 16. децембра, осим заробљеника, ни један војник Аустроугарске није се више налазио на територији Србије. Победа Срба била је потпуна. Живојин Мишић награђен је чином војводе.
Успеси Срба 1914. запрепастили су како Беч и Берлин, тако и савезнике. Било је то тешко понижење Аустроугарске. Паралелно, углед Србије је драстично порастао.
Потом, након вишемесечног затишја, у јесен 1915. на Србију су удружено напале Аустронемачке трупе, под командом фелдмаршала фон Макензена, а затим и Бугари с леђа.
Уследило је како трагично тако и херојско повлачења Срба преко планинских врлети од Косова до Јадрана.
Опоравак српске војска догодиће се на Крфу и у залеђу Солуна, где је образован нови фронт, познат као Солунски, Македонски или Јужни.
Слом Централних сила започео је пробојем Солунског фронта, који су извели Срби, средином септембра 1918.
Убрзо је капитулирала прво Бугарска, затим Турска, па Аустроугарска почетком новембра, да би Први светски рат био окончан потписивањем примирја са Немачком 11. новембра 1918.