Лета 1189. године Ниш је постао поприште сусрета који је могао да промени историју Балкана. У граду је боравио велики жупан Стефан Немања, оснивач најзначајније српске средњовековне династије, а у сусрет му је стизао човек чије је име изазивало страхопоштовање широм Европе – немачки цар Фридрих I Барбароса.
Данас је тешко замислити размере тог догађаја. Барбароса није био обичан владар нити један од многих европских краљева. Био је владар Свето римско царство, најмоћније државе западне Европе свога времена. Када је кренуо у Трећи крсташки рат, предводио је огромну војску која је бројала десетине хиљада људи. Његов циљ био је Света земља, али је пут до ње водио преко Балкана.
За становнике тадашње Србије призор је морао бити невероватан. Данима су кроз земљу пролазиле колоне витезова, пешака, коњаника, кола са залихама и пратећег особља. Био је то један од највећих војних покрета које је Балкан видео у средњем веку.
Немања је добро разумео да се таква прилика не указује често. Србија је у то време била у сталном надметању са моћном Византијом, која је и даље представљала најјачу силу источног Медитерана. Иако је Немања током своје владавине успео да значајно ојача државу, знао је да би савез са Барбаросом могао потпуно да промени однос снага.
Зато сусрет у Нишу није био само свечани дочек једног угледног госта. Био је то озбиљан дипломатски разговор. Према историјским изворима, Немања је понудио немачком цару савез против Византије. План је био једноставан: ако би крсташка војска кренула против Византинаца, Срби би јој се придружили.
На први поглед, то је изгледало као понуда коју је тешко одбити. Византија и крсташи нису били у најбољим односима, а Балкан је представљао стратешки важну област. Ипак, Барбароса је имао други приоритет. Његов циљ није био освајање Балкана већ поход ка Јерусалиму. Није желео да троши снагу и време на нови рат пре него што стигне на Исток.
Тако је Немањина понуда остала без конкретног исхода. На први поглед могло би се рећи да је пропала. Али сама чињеница да је српски владар уопште могао да преговара са најмоћнијим европским царем говори колико је његов политички положај до тада ојачао.
Занимљиво је да је овај сусрет оставио снажан утисак и на савременике. Средњовековни хроничари бележе да је Барбароса у Нишу примљен са великим почастима. То није било само питање гостопримства. У средњем веку начин на који дочекујете госта био је и порука о сопственој моћи. Немања је желео да покаже да Србија није периферна земља кроз коју се само пролази, већ држава чији владар жели место у великој европској политици.
Постоји и један занимљив историјски „шта би било кад би било“. Да је Барбароса прихватио Немањин предлог и кренуо против Византије, историја Балкана можда би изгледала потпуно другачије. Ослабљена Византија могла је много раније да изгуби утицај на овом простору, а српска држава би можда убрзано остварила своје амбиције. Историчари, наравно, не могу знати како би се догађаји развијали, али је извесно да је Ниш тог лета био место где су се укрстили интереси великих сила.
Судбина је, међутим, имала другачије планове. Само годину дана касније Барбароса је страдао у Малој Азији, утопивши се приликом преласка једне реке. Вест о смрти човека који је важио за најмоћнијег владара Европе одјекнула је читавим континентом и озбиљно ослабила крсташки поход.
Данас се сусрет Стефана Немање и Фридриха Барбаросе често помиње као једна од најзанимљивијих дипломатских епизода српског средњег века. Не зато што је довео до великог савеза или рата, већ зато што показује да су и пре више од осам векова српски владари пажљиво пратили светска збивања и настојали да велике међународне догађаје искористе у корист своје државе.
А све се то догодило у Нишу, граду који је тог лета 1189. године на кратко постао једна од најважнијих дипломатских позорница Европе.