Хиљадама година човек је морао да отвори тело да би видео шта је у њему. А онда је постало могуће завирити у жив мозак без једног јединог реза
Постоји један проблем који је пратио медицину готово читаву њену историју. Лекар је могао да види човека. Могао је да га чује, опипа, измери му температуру, посматра дисање, прати симптоме и поставља питања. Али оно што се дешавало испод коже углавном је остајало сакривено. Ако је неко имао бол у стомаку, лекар је могао само да претпоставља шта се догађа унутра. Ако је човек изгубио говор, ако му је ослабила рука или ако је трпео страшне главобоље, постојала су ограничења преко којих знање није могло лако да пређе. Људско тело било је, у извесном смислу, затворена кутија.
Иронија је у томе што су лекари често највише сазнавали тек када пацијент умре.
Вековима су обдукције биле један од најважнијих начина да се разуме шта је болест заиста урадила организму. Лекар би за живота видео симптоме, а тек после смрти могао да провери шта се заиста налазило у мозгу, плућима, срцу или другим органима. Између та два тренутка налазила се велика зона нагађања.
Рентдгенски зраци, откривени крајем 19. века, први су озбиљно пробили тај зид. Одједном је било могуће видети кости без отварања тела. Али мозак није кост. Мека ткива и даље су углавном остајала сакривена. Зато је 1. октобар 1971. године један од оних датума који на први поглед делују технички, а заправо означавају дубоку цивилизацијску промену.
Тога дана у Лондону је урађен први CT снимак живог пацијента.
Данас су људи толико навикли на компјутерску томографију да је доживљавају као рутински део медицине. Човек легне на покретни сто, апарат се окреће око њега и после неколико минута лекар на екрану посматра пресеке тела. Али почетком седамдесетих година то је изгледало готово невероватно.
По први пут постало је могуће да лекар завири у жив мозак и види оно што се раније углавном могло видети тек после смрти.
Иза тог тренутка налазио се британски инжењер Годфри Хаунсфилд. Радећи за компанију EMI, познатију данас по музичкој индустрији него по медицинској опреми, Хаунсфилд је развијао идеју да се помоћу рендгенских зрака и рачунарске обраде добију попречни пресеци тела. Уместо једне равне сенке, какву даје класични рендгенски снимак, лекар је могао да добије слојеве и структуре скривене унутар организма.
Први пацијент била је жена код које су лекари сумњали на тумор мозга. Снимак је показао промену која је касније хируршки потврђена. За медицину то није био само успешан тест нове машине. Био је то доказ да је могуће видети унутрашњост живог човека на начин који до тада није постојао.
Оно што је уследило променило је читаву дијагностику. Тумори, крварења, повреде, мождани удари и бројна друга стања могли су да се откривају брже и прецизније. Лекари више нису морали да се ослањају искључиво на симптоме и претпоставке. Добили су нови прозор унутар тела.
Као и многе велике технолошке промене, ни ова у почетку није изгледала као револуција. Није било великих свечаности нити осећаја да се историја управо мења. Био је то један пацијент, један апарат и један снимак. Али понекад је довољан један поглед да промени читав однос према стварности.
Хиљадама година човек је морао да отвори тело да би видео шта се у њему налази. Често је морао и да сачека смрт како би добио одговоре на питања која је болест поставила за живота.
Онда је једног дана постало могуће завирити у жив мозак. Тешко је смислити јаснији пример како технологија мења границе људског знања. Нисмо променили мозак. Нисмо променили болест. Променили смо способност да их видимо. А историја медицине често је управо то: прича о тренуцима када невидљиво престане да буде невидљиво.