Године 1667, у Париз, догодио се догађај који је у том тренутку више личио на алхемију него на медицину. Лекар француског двора, Жан Батист Дени, познат по томе што је био лични лекар краља Луј XIV, извео је поступак који ће касније ући у историју као прва забележена успешна трансфузија крви код човека. Примаоц је био петнаестогодишњи дечак. Давалац – овца.
Да би се разумела тежина тог чина, потребно је вратити се у мисаони свет XVII века. Тадашња медицина још увек је била дубоко укорењена у хуморалној теорији наслеђеној од антике: здравље зависи од равнотеже „телесних сокова“, а болест од њиховог поремећаја. Крв није била само течност, већ носилац карактера, темперамента и животне снаге. Веровало се да се особине могу пренети крвљу.
У том интелектуалном амбијенту појављује се идеја која је деловала логично: ако је човек узнемирен, агресиван или болестан, можда ће му помоћи мирна, „чиста“ крв животиње. Овца, као симбол кроткости, деловала је као идеалан кандидат.
Дени није деловао у празнини. Само неколико година раније, у Енглеској, чланови Royal Society експериментисали су са трансфузијама између животиња. Идеја да се крв може „претакати“ већ је кружила европским научним круговима.
Али прелазак са животиње на човека био је корак који нико пре њега није направио у пракси.
Поступак је био примитиван, али за то време задивљујуће смело осмишљен. Користећи сребрне цевчице и кожне везе, Дени је повезао крвоток овце са веном дечака. Уместо велике количине, дао је малу дозу крви, што ће се касније показати као разлог што је дечак преживео поступак без већих последица. Дечак, који је претходно био исцрпљен честим пуштањем крви – тада уобичајеном терапијом – након трансфузије показује знаке опоравка.
Вест се проширила Паризом муњевито. Оно што је за лекаре био научни подвиг, за јавност је било на граници чуда и јереси. Идеја да се у човека уноси животињска крв отварала је питања која нису била само медицинска, већ и филозофска и теолошка.
Где престаје човек, а почиње животиња? Да ли се карактер може „разблажити“ туђом крвљу?
Охрабрен успехом, Дени је извео још неколико трансфузија. Међутим, један каснији пацијент, човек по имену Антоан Моро, након поновљених трансфузија овчје крви, умире. Дени бива оптужен за убиство. Суђење које је уследило није било само процес против једног лекара, већ против саме идеје трансфузије.
Иако је на крају ослобођен кривице, последице су биле далекосежне. Француске власти убрзо забрањују трансфузије, а сличне забране уводе се и у Енглеској и Италији. Трансфузија крви пада у заборав на скоро један и по век.
Тек у XIX веку, са открићем крвних група и разумевањем имунолошких реакција, постаје јасно зашто су овакви покушаји били опасни. Али управо зато је експеримент Жана Батиста Денија толико значајан: он је први показао да је идеја технички могућа, чак и када је научно објашњење било потпуно погрешно.
Данас, када је трансфузија рутина у болницама широм света, тешко је замислити тренутак у коме је један лекар, у сенци двора Луја XIV, повезао вену дечака са артеријом овце, верујући да му тако враћа животну равнотежу. У том призору спајају се наука, заблуда, храброст и ризик – све оно од чега се рађају велики помаци у историји медицине.