Преварант који је продао Ајфелову кулу два пута

У једном париском хотелу, славни преварант Виктор Лустиг мирно пакује кофере након што је по други пут успео да прода Ајфелову кулу у старо гвожђе. Човек са уметничким манирима је савршено читао људску похлепу и успео да насамари најутицајније француске бизнисмене, представљајући се као тајни владин службеник коме је држава поверила да дискретно реши „проблем рђаве металне грдосије”.

У луксузном апартману престижног париског хотела Hôtel de Crillon, првог септембра хиљаду деветсто двадесет пете године, један човек је са беспрекорним миром котрљао међу прстима чашу скупоценог коњака, док је испред њега на столу лежао кофер крцат француским францима. Био је то гроф Виктор Лустиг — човек који никада у животу није поседовао никакву грофовску титулу, али је зато поседовао манире бечког аристократе, течно говорио пет језика и имао интелект толико изоштрен за финансијске смицалице да је у полицијским досијеима широм света већ био заведен као краљ превараната. Тог септембарског поподнева, Лустиг је мирно затварао кофере и припремао се за бег према Аустрији, након што је извео нешто што је већина сматрала апсолутно немогућим: успео је, по други пут у року од само неколико месеци, да прода Ајфелову кулу у старо гвожђе.

Цела ова невероватна операција почела је у пролеће те исте године када је Лустиг у једним новинама прочитао кратку, успутну вест о томе како се градске власти у Паризу озбиљно муче са одржавањем Ајфелове куле. Метална грдосија, изграђена за Светску изложбу 1889. године, у то време је била у прилично јадном стању; рђа је нагризала конструкцију, фарбање је коштало читаво богатство, а добар део париске јавности и интелектуалаца је отворено урлао да ту „ружну металну скаламерију” треба потпуно срушити. Лустигов преварантски мозак је у овом општем незадовољству моментално препознао златну рудну жилу.

Лустиг је прво унајмио врхунског фалсификатора који му је израдио беспрекорне званичне меморандуме Министарства пошта и телеграфа, које је у то време било надлежно за кулу. Затим је послао тајне, крајње дискретне позивнице шесторици највећих и најутицајнијих трговаца отпадним металом у Француској, позивајући их на хитан састанак у хотел Кријон. Када су се бизнисмени појавили, дочекао их је Лустиг, представљајући се као заменик генералног директора Министарства. Са смртно озбиљним изразом лица, уз врхунски шампањац, саопштио им је државну тајну највишег степена: влада је дефинитивно преломила да је одржавање Ајфелове куле економски неодрживо и донела је одлуку да је дискретно сруши и прода у старо гвожђе. Нагласио је да се цела ствар држи у апсолутној тајности како се у јавности не би подигла прерана паника и побуна носталгичара, а трговци су замољени да своје понуде доставе у затвореним ковертама.

Лустигов примарни циљ био је човек по имену Андре Поасон, несигурни бизнисмен који је панично желео да уђе у високо париско друштво и направи посао века који ће га прославити. Виктор је савршено прочитао његов карактер. Када је Поасон почео да сумња зашто се тако велики државни посао склапа у хотелској соби а не у зградама министарства, Лустиг је извео мајсторски потез: затражио је састанак у четири ока. Тамо је, уз дубоке уздахе, глумио сиромашног државног службеника који једва саставља крај са крајем са својом малом платом, отворено набацујући да очекује — мито. То је био кључни психолошки трик. Поасон је моментално одахнуо у својој глави: ако службеник тражи мито, то значи да је посао потпуно стваран и корумпиран, баш онако како државни послови у Француској иначе функционишу! Бизнисмен му је без оклевања исплатио масивни мито у готовини, плус чекић за куповину комплетне куле, након чега је Лустиг узео новац, сео на воз и побегао у Беч.

Најлуђи део ове историјске драме није чак ни ова прва превара, већ оно што се десило након ње. Лустиг је из Аустрије данима панично читао француску штампу, очекујући своју слику на насловним странама и потерницу широм Европе. Али — ништа се није десило. Андре Поасон је, наиме, био толико смртно понижен и осрамоћен чињеницом да је испао највећа будала у Паризу, да је донео одлуку да целу ствар прећути. Није пријавио превару полицији како не би постао предмет општег исмевања и трајно уништио своју пословну репутацију.

Када је Виктор схватио да полиција уопште не трага за њим, његова дрскост је достигла божанске висине. Закључио је да систем савршено функционише. Првог септембра хиљаду деветсто двадесет пете године, Лустиг се са новим комплетом фалсификованих докумената мирно вратио у Париз, унајмио нови апартман у истом хотелу и поновио потпуно исту матрицу са другом групом трговаца металом. Успео је по други пут да узме масивну капиару за Ајфелову кулу од новог лаковерног купца. Овог пута, међутим, нови купац је ипак отишао у полицију пре него што је Лустиг стигао да уновчи све папире, приморавши грофа да у последњој секунди побегне преко океана за Америку, где ће касније насамарити чак и личног Ал Капонеа.

„Човек мора да буде у стању да саслуша свачију похлепу пре него што му понуди решење.” — остало је записано у Лустигових „Десет заповести за преваранте”, које је касније полиција пронашла у његовом новчанику.

Овај дупли париски трик остао је у историји записан као врхунац социјалног инжењеринга и психологије обмане, који доказује да када је човекова похлепа довољно велика, он је спреман да купи чак и најпознатији симбол Француске  и то два пута за редом.