Када је велика америчка „Дијамантска превара” достигла свој бирократски врхунац на берзама, два потпуно анонимна копача, Филип Арнолд и Џон Слек, појавили су се у Сан Франциску са врећом небрушених дијаманата, тврдећи да су пронашли тајни рудник у пустињи. Највећи умови тадашњег банкарског света, укључујући моћну породицу Ротшилд и неколико америчких генерала, вођени чистом похлепом и сујетом да ће контролисати светско тржиште драгуља, исплатили су им милионе пре него што је ико схватио епилог – преваранти су заправо купили јефтине, индустријске дијаманте у Лондону и буквално их ручно посејали по песку како би лаковерни милионери „случајно” набасали на њих.
Када се на једном месту укрсте незасита људска похлепа, хладнокрвна промућурност двојице пробисвета и апсолутна ароганција финансијске елите која верује да својим новцем може купити и саму срећу, добија се позорница за највећу позоришну представу у историји Дивљег запада. У време када су Сједињене Државе грозничаво трагале за новим природним богатствима, двојица потпуно анонимних и наизглед припростих копача, Филип Арнолд и Џон Слек, успели су да изведу блеф који је уздрмао саме темеље светског банкарства. Њихова мета нису били наивни локални фармери, већ људи који су управљали глобалним токовима новца, укључујући моћног барона Чарлса Ротшилда, као и утицајне америчке генерале и политичаре који су умислили да су превише паметни да би икада били насамарени.
Читава мајсторија почела је сасвим дискретно, када су се Арнолд и Слек ушетали у једну банку у Сан Франциску, глумећи уплашене и полуписмене рударе који желе да у сеф положе кожну врећу пуну небрушеног драгог камења. Вест о двојици чудака који у пустињи спавају на тонама дијаманата брзо је, баш како су и планирали, процурила до ушију водећих финансијера. Вођени паничним страхом да би неко други могао да се дочепа овог незамисливог блага и сујетом да ће управо они контролисати комплетно светско тржиште драгуља, банкари су одмах формирали моћан конзорцијум. Највећи уми тадашњег бизниса, заслепљени визијом милијарди, прекршили су прво правило сопственог заната: уместо да пошаљу независне геологе, они су за огромне суме новца ангажовали Тифанијеве стручњаке за накит у Њујорку, који су задивљено потврдили да су дијаманти у врећи потпуно прави и изузетне вредности.
Оно што пренадувани магнати и прекоокеански банкарски грофови у својој бахатости нису знали, јесте спектакуларна позадина ове „пронађене” торбе. Препредени двојац је претходно отпутовао у Лондон и Амстердам, где су за неколико хиљада долара уштеђевине покуповали огромне количине најјефтинијих, отпадних индустријских дијаманата, као и нешто сировог рубина и сафира. Потом су отишли у забачену забит у Колораду и буквално ручно, на колена, посејали то камење по песку и пукотинама стена. Када је банкарски конзорцијум затражио инспекцију терена, Арнолд и Слек су им везали очи повезима пре јахања до „тајне локације”. Када су генерали и инвеститори коначно скинули повезе и почели да копају својим финим, нежуљевитим рукама, из песка су заиста почели да навиру дијаманти. Један од присутних генерала, заслепљен тријумфом, извадио је свој скупоцени џепни нож и почео хистерично да копа по прашини, вичући како је Америка управо постала најбогатија земља на свету.
Епилог ове епске фарсе достигао је бирократски и берзански врхунац када је конзорцијум, у потпуном делиријуму похлепе, исплатио преварантима тада нечувених неколико милиона долара у кешу како би их потпуно истиснуо из власништва над наводним рудником. Арнолд и Слек су мирно узели новац, уредно потписали уговоре и буквално испарили из видокруга пре него што је ико стигао да пошаље званичну државну геолошку експедицију. Тек када је угледни научник Кларенс Кинг посетио локацију и са ироничним осмехом приметио да на једном „природном” дијаманту постоје јасни трагови људског алата за брушење, балон је пукао, а моћна империја Ротшилда и њени партнери схватили су да су купили најобичнију, прескупу представу на отвореном.
Велика дијамантска превара остала је у аналима Новог света као можда најдуховитији шамар икада ударен финансијској и друштвеној аристократији. Филип Арнолд и Џон Слек су доказали да за савршену пљачку уопште нису потребни револвери или тајни планови, већ је довољно само добро познавати највећу људску слабост. Изгледа да најлакши начин да се превари човек који себе сматра генијем финансија није да му понудите нешто јефтино, већ да му понудите његов сопствени сан о апсолутној моћи и контроли — јер тада он сам, са великим ентузијазмом и везаним очима, ради сав посао за вас.