Преподобни Симеон Мироточиви, у свету велики жупан Стефан Немања, био је утемељивач српске средњовековне државе и родоначелник династије Немањића. Рођен у XII веку, у време снажних политичких и верских превирања на Балкану, Немања је постепено ујединио српске земље и учврстио државну самосталност, ослобађајући се византијске зависности.
У верском погледу, иако је у детињству крштен по латинском обреду у приморју, свој живот и државничко дело везао је за Православну Цркву. Подизао је и обнављао храмове, међу којима се посебно истиче манастир Студеница, његова задужбина и духовно средиште државе. По утврђењу државе и вере, следујући примеру свога сина, светог Саве, одрекао се престола 1196. године и замонашио се у Студеници, добивши име Симеон. Његова супруга Ана примила је монаштво под именом Анастасија.
После краћег боравка у Студеници, отишао је у Свету Гору, где се настанио у манастиру Ватопеду заједно са Савом. Отац и син обновили су запустели манастир Хиландар, који је постао духовно средиште српског народа. Преподобни Симеон поживео је у Хиландару кратко време и упокојио се 13. фебруара 1200. године, са речима псалма на уснама: „Свако диханије да хвали Господа.“ По његовој кончини из моштију је потекло благоухано миро, те је назван Мироточиви. Свети Сава је 1207. године пренео његове мошти у Студеницу.
Тропар (глас 1):
Просветивши се Божанском благодаћу и по смрти показујеш светлост свога живота и изливаш благоухано миро онима који прилазе ка твојим моштима; свој народ си упутио ка светлости Богопознања, свети Симеоне, оче наш, моли Христа Бога да нам дарује велику милост.
Преподобни Мартинијан
Преподобни Мартинијан живео је у IV и V веку и прославио се као велики подвижник и испосник. Са осамнаест година повукао се у планину у Кападокији, где је провео двадесет пет година у посту, молитви и бдењу, борећи се са многим искушењима.
Предање бележи да је једном приликом једна жена дошла да га наведе на грех. Видевши опасност, Мартинијан је бос стао у огањ, како би телесним болом угасио страст и сачувао чистоту. Касније се повукао на усамљену стену у мору. Када је на то место, после бродолома, допливала једна жена, он се, желећи да избегне саблазан, бацио у море, али га је, по Божјем промислу, делфин изнео на обалу.
После тога више се није стално настањивао, већ је као путујући подвижник обилазио градове, саветујући и укрепљујући верне. Скончао је у Атини 422. године.
Тропар (глас 8):
Пламен искушења потоцима суза си угасио, блажени, и морске таласе и зверске нападе си обуздао, кличући: Препрослављен јеси, Свесилни, спаси ме од огња и буре.
Света Зоа и Фотинија
Света Зоа, која се у младости бавила грешним животом, покушала је да саблазни преподобног Мартинијана. Видевши његову одлучност и подвиг, дубоко се покајала, напустила дотадашњи живот и отишла у манастир у Витлејему. Тамо је као испосница провела остатак живота у строгом подвигу и по предању удостојила се дара чудотворства.
Света Фотинија, коју је бура избацила на острво где је Мартинијан боравио у усамљеништву, остала је на том месту у посту и молитви. Мартинијан се удаљио, да би сачувао своје безмолвије, а Фотинија је ту завршила свој земаљски живот, предавши душу Богу у подвигу и чистоти.