Људи су одувек волели приче о чудовиштима. Духови, проклетства и непозната бића вековима су били део митова, легенди и књига. Али крајем шездесетих година XX века појавио се један необичан обрт: један од најпопуларнијих цртаних филмова о натприродном настао је управо зато што су се одрасли плашили превише страха у дечјем програму.
Био је то Scooby-Doo, Where Are You!, чија је прва епизода емитована 13. септембра 1969. године на телевизији CBS. На први поглед, идеја је деловала једноставно: група младих људи и један необичан пас путују комбијем и решавају мистерије. Али иза те једноставности налазила се промена у начину на који су се правиле приче за децу.
Крајем 1960-их америчке телевизијске куће нашле су се под притиском родитеља и организација које су критиковале насиље у дечјим цртаним филмовима. Програми са тучама, експлозијама и сталним сукобима постали су предмет расправа. Руководиоци телевизија желели су нешто ново: забаву која ће бити узбудљива, али без бруталности.
Тада је Fred Silverman из CBS-а затражио од аутора да створе нови формат. Првобитна идеја није била иста као она коју данас познајемо. Рана верзија замишљена је као прича о групи тинејџера који путују и свирају музику, али је концепт постепено промењен у серију о решавању мистерија.
Аутори Joe Ruby и Ken Spears створили су формулу која ће постати препознатљива широм света: појављује се наводно натприродна опасност, јунаци се уплаше, креће јурњава, а на крају се открива да чудовиште није дух, већ човек који носи маску како би сакрио неки обичан, најчешће похлепан мотив.
У средишту свега био је пас који је требало да буде супротност класичном хероју.
Скуби-Ду није био храбар пас који спасава друге. Он је био уплашен, неспретан и увек спреман да побегне од опасности. Његов најбољи пријатељ Шеги био је готово исти такав. Њихов главни интерес често није била победа над злом, већ проналажење нечега за јело.
И управо је у томе била магија. Док су дечји јунаци обично били снажни, храбри и сигурни у себе, Скуби и Шеги су показивали нешто много ближе стварном човеку – страх. Они нису побеђивали зато што нису били уплашени. Побеђивали су зато што су, упркос страху, настављали даље.
Изглед Скубија такође је био необичан. Креирао га је аниматор Iwao Takamoto, који је намерно направио пса далеко од идеалног примерка расе немачка дога. Уместо снажне и поносне животиње, добио је пса са великим шапама, опуштеном вилицом и помало неспретним изгледом. Била је то карикатура животиње која изгледа као да никада није створена за храброст.
Онда се догодило нешто што нико није очекивао. Баш тај пас постао је најпознатији лик серије.
Формула је изгледала једноставно, али је била необично снажна. Деца су добијала мистерију и узбуђење, а родитељи су добијали поруку да се страхови могу разумети и објаснити. Духови нису били прави духови. Чудовишта нису била чудовишта. На крају сваке приче испод маске налазио се човек.
Прва епизода, „What the Hex Going On?“, поставила је образац који ће трајати више од пола века. Серија је добила бројне наставке, филмове и нове генерације гледалаца, а реченица злочинаца после откривања идентитета — да би им план успео да није било „досадне деце која се мешају“ – постала је једна од најпрепознатљивијих шала анимације.
Највећа занимљивост Скуби-Дуа није у томе што је постао успешан цртани филм. Она је у томе што је серија која је почела као покушај да се деца заштите од страха постала једна од најпознатијих серија о страху.
Људи су вековима стварали приче о чудовиштима која вребају из мрака. Скуби-Ду је деци показао нешто много реалније. Најстрашнија бића често нису она која долазе из непознатог света. То су људи који стављају маске да би добили оно што желе.
Можда је најинтересантније то што је највећи херој серије постао пас који је читав живот покушавао да побегне од свега чега се плаши. Управо зато је освојио свет. Није победио страх зато што га није имао. Победио га је зато што га је имао.