Постоје несреће после којих лекари не очекују чудо. А постоје и оне после којих чудо устане, обрише прашину са одеће и пита зашто сви толико паниче. Управо тако је почела једна од најневероватнијих прича у историји медицине, 13. септембра 1848. године, када је млади железнички надзорник Финејас Гејџ доживео несрећу која је заувек променила начин на који разумемо људски мозак.
Средином XIX века железница је освајала Америку, али пруге нису настајале саме од себе. Радници су морали да минирају стене како би направили пролаз за шине. Посао је био опасан, а један од најважнијих алата била је дугачка гвоздена шипка, такозвана tamping iron, којом се барут набијао у избушене рупе пре експлозије.
Гејџ је био један од најбољих у том послу. Имао је свега двадесет пет година, али су га надређени ценили као поузданог, организованог и мирног човека коме су без размишљања поверавали најзахтевније задатке. Нико није могао да претпостави да ће баш тог поподнева један тренутак непажње ући у све уџбенике неурологије.
Док је припремао експлозив код места Кавендиш у савезној држави Вермонт, догодило се нешто што није смело да се догоди. Барут је експлодирао пре него што је прекривен песком. Гвоздена шипка, дугачка око 1,1 метар, тешка готово шест килограма и дебела нешто више од три центиметра, претворила се у пројектил.
Ушла је испод његове леве јагодичне кости, прошла иза ока, пробила предњи део мозга и излетела кроз врх лобање. Одлетела је још неколико десетина метара, сва крвава и прекривена деловима можданог ткива.
Свако ко је то видео био је уверен да је човек на месту погинуо. Само што Гејџ није добио тај део сценарија.
Неколико тренутака касније био је свестан. Говорио је. Чак је, уз помоћ присутних, сео у запрежна кола и одвезао се до оближњег хотела, где је чекао лекара. Када је доктор Џон Мартин Харлоу стигао, затекао је пацијента који је разговарао и препознавао људе око себе. Харлоу је касније забележио да је Гејџ био прибран и свестан свега што се догодило, иако је повреда изгледала неспојиво са животом.
Следили су месеци неизвесности. Инфекција је у то време била готово сигурна смртна пресуда, али је Гејџ, после тешког опоравка, преживео. Ипак, његови пријатељи и сарадници убрзо су приметили да нешто није у реду.
Човек који је некада био стрпљив и поуздан постао је импулсивнији, нестрпљив и склонији непромишљеним одлукама. Теже је планирао, лакше улазио у сукобе и више није показивао исту самоконтролу. Његов послодавац проценио је да више није способан за одговорно место које је раније обављао.
Један познаник је то описао реченицом која ће постати чувена:
„То више није Гејџ.“
Деценијама је управо та реченица била основ за бројне приче и претеривања. Од Финејаса Гејџа временом је створена готово легендарна фигура човека који је преко ноћи постао потпуно друга особа. Савремена истраживања, међутим, нуде нијансиранију слику. Његова личност јесте била промењена, али није изгубио све способности. Напротив, после извесног времена отпутовао је у Чиле, где је годинама радио као кочијаш на дугим линијама између градова. Тај посао није био нимало једноставан. Захтевао је добро памћење, сналажљивост, планирање и свакодневну одговорност, што указује да се његов мозак делимично опоравио и прилагодио.
Ипак, највећа промена није се догодила код Гејџа. Догодила се у медицини.
До средине XIX века многи научници нису веровали да различити делови мозга имају посебне функције. Гејџов случај показао је нешто што је дотадашњој науци измицало: повреда предњег дела мозга може дубоко да промени човеково понашање, доношење одлука и друштвене особине, а да притом не уништи говор, памћење или интелигенцију. Гвоздена шипка није само пробила његову лобању. Пробила је и дотадашње уверење да су разум, личност и морал нешто што постоји независно од мозга.
Финејас Гејџ није доживео дубоку старост. Преминуо је 1860. године, највероватније од последица епилептичних напада повезаних са старом повредом. На захтев доктора Харлоуа, његова породица је касније дозволила да се сачувају лобања и чувена гвоздена шипка. Данас се оба предмета налазе у музејској збирци Медицинске школе Харвард, где и даље подсећају на један од најнеобичнијих тренутака у историји науке.
Финејас Гејџ није био научник, лекар ни проналазач. Био је човек који је тог јутра једноставно отишао на посао, уверен да га чека још један обичан радни дан. Судбина је, међутим, одлучила да једна гвоздена шипка отвори не само његову лобању већ и потпуно ново поглавље у разумевању људског мозга. Понекад највећа открића не настану у лабораторијама, већ онда када живот постави питање на које наука до тада није ни знала да треба да одговори.