После деценија изгнанства, мошти једног од најзначајнијих српских духовника враћене у завичај
Мало ваљевско село Лелић је до 1991.године, било тихо и готово неприметно на мапи. Међутим, 3.маја постаје место сабрања. Звона звоне дуже него иначе, народ пристиже са свих страна, а колоне људи сливају се ка храму у коме ће бити положене мошти светог Николаја Велимировића.
После више од три деценије проведене у туђини, тело владике враћа се тамо одакле је све почело – у његово родно место код Ваљева.
КО ЈЕ БИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
Охридски и Жички / Фото: Википедија
Николај Велимировић (1881–1956) припада кругу најобразованијих и најутицајнијих српских духовника 20. века. Рођен у селу Лелић код Ваљева, школовао се у Београду, а потом и у Европи — студирао је у Берну, Оксфорду и Женеви, где је стекао широку теолошку и филозофску основу. Већ као млад теолог издвојио се као изузетан беседник и писац, чији су текстови спајали православну духовност са савременим европским мислима.
Као епископ Српске православне цркве, најпре жички, а потом охридски и жичко-охридски, оставио је дубок траг не само у црквеном животу, већ и у ширем културном и националном простору. Његове књиге, попут „Молитве на језеру“ и „Охридски пролог“, читане су и ван теолошких кругова, а његове проповеди имале су снажан утицај на формирање духовног идентитета српског народа у првој половини 20. века.
Његов значај није био ограничен на границе Србије. Током Првог светског рата боравио је у Великој Британији и Сједињеним Државама, где је говорио у корист српског народа и његове борбе, стичући углед у међународним круговима. Управо та способност да делује и на Истоку и на Западу учинила га је једном од најпрепознатљивијих личности Српске цркве тог времена.
Судбина владике Николаја драстично се мења током Другог светског рата. Немачке окупационе власти га 1941. године хапсе, а потом држе у заточеништву, да би 1944. био одведен у логор Дахау, где је провео последње месеце рата. Иако је преживео, то искуство оставило је дубок траг.
Након ослобођења, нове комунистичке власти у Југославији нису гледале благонаклоно на његов утицај и ауторитет. Као изразито религиозна личност и неко ко је имао снажан углед у народу, није се уклапао у нови идеолошки оквир државе. Уз то, његови ратни контакти и боравак на Западу додатно су компликовали његов положај.
У таквим околностима, Николај Велимировић остаје у емиграцији и одлази у Сједињене Америчке Државе, где наставља свој духовни и просветитељски рад међу српском дијаспором. Тамо проводи последње године живота, предаје у богословијама и пише, све до смрти 1956. године.
Његово изгнанство било је последица судара два света — традиционалног, духовног ауторитета који је представљао, и новог политичког система који за такву врсту утицаја није имао простора. Управо зато, повратак његових моштију 1991. године није био само чин сећања, већ и симболичан повратак једне личности у историју из које је дуго била потиснута.
Од изгнанства до повратка
Николај Велимировић преминуо је 1956. године у Сједињеним Америчким Државама, далеко од отаџбине у коју се после Другог светског рата није вратио. Сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу, где је годинама био духовно средиште српске емиграције.
Политичке прилике у Југославији дуго нису остављале простор да се питање његовог повратка уопште отвори. Тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих, у времену дубоких друштвених промена, створени су услови да се та идеја оствари.
Пренос моштију 1991. године није био само чин црквене организације, већ и догађај који је имао снажан национални и културни одјек.
Из Сједињених Америчких Држава, где су почивале више од тридесет година, мошти владике Николаја пренете су у Србију уз највише црквене почасти. Пут је био пажљиво припреман, а долазак у земљу праћен великом пажњом јавности.
Коначно одредиште био је Лелић, село у коме је рођен 1881. године, и где је још за живота подигао цркву. Управо ту, у храму који је сам замислио, његове мошти су положене, чиме је заокружен један животни и историјски круг.
Повратак који превазилази време
Слика тог дана остала је упамћена по масовности и тишини која је пратила обред. Није било великих политичких говора, али је значај догађаја био јасан. У тренутку када се Југославија већ налазила на ивици распада, овај повратак деловао је као ретка тачка окупљања. За Српску православну цркву, то је био чин исправљања историјске неправде. За вернике, сусрет са духовником чије су књиге и проповеди деценијама кружиле и у земљи и у расејању.
Од 1991. године, Лелић више није само географска одредница. Постао је место ходочашћа, где долазе верници из читаве Србије и дијаспоре.
Повратак моштију Николај Велимировић означио је и почетак његовог поновног снажнијег присуства у јавном и духовном животу, које ће бити додатно потврђено канонизацијом 2003. године.
Догађај из 1991. године није имао карактер државне свечаности, али је у колективном памћењу остао као један од оних тренутака када се историја враћа свом извору. Повратак владике Николаја у Лелић био је више од преноса моштију. Био је то повратак једне идеје, једног гласа и једног времена које, упркос деценијама раздвојености, није престало да траје.