Када је фудбалска репрезентација Србије у августу 2008. године одиграла нерешено против Аустралије на Олимпијским играма у Пекингу, изгледало је као још један резултат који ће брзо нестати из спортских архива. Такве утакмице живе неколико дана у новинама, понекад неколико година у статистикама, а затим их потисну нови турнири, нове генерације и нови хероји.
Данас се мало ко сећа самог меча. Али те Олимпијске игре остале су упамћене по нечему далеко необичнијем од било ког резултата. Те године Србија је први пут после готово читавог века наступила на Олимпијади као самостална држава.
На први поглед, то делује као сувопарна административна чињеница. У стварности, иза ње се крије једно од најнеобичнијих историјских путовања у олимпијском покрету.
Да би се разумело шта се заиста догодило у Пекингу, потребно је вратити се деведесет шест година уназад. У лето 1912. године Стокхолм је био домаћин Олимпијских игара које ће касније многи историчари назвати последњом великом олимпијадом старе Европе. Континент је живео у уверењу да су наука, индустрија и дипломатија отвориле пут ка дуготрајном миру. Железнице су повезивале престонице, светске изложбе славиле технички напредак, а европске монархије деловале су стабилно и непоколебљиво.
Из данашње перспективе, тај оптимизам делује готово потресно. Само две године касније избиће Први светски рат и уништити готово све што је изгледало трајно.
Међу државама које су тог лета дошле у Стокхолм налазила се и Краљевина Србија. Била је то мала балканска држава која је тек градила свој међународни положај. На олимпијском дефилеу појавила се под сопственом заставом и сопственим именом, не слутећи да ће проћи скоро читав век пре него што ће се тај призор поновити.
Само неколико месеци након затварања Олимпијских игара почели су Балкански ратови. Убрзо је уследио и Велики рат. Србија је преживела голготу, али је из тог историјског вихора изашла као део нове државе. После 1918. године наступи под именом Србије престали су да постоје на олимпијској сцени. Започело је дуго раздобље других застава.
Током наредних деценија смењивале су се државе, идеологије и политички системи. Српски спортисти такмичили су се под заставом Краљевине Југославије, затим социјалистичке Југославије, потом Савезне Републике Југославије и на крају Државне заједнице Србије и Црне Горе.
Освајане су медаље, обарани рекорди, писане спортске легенде. Парадоксално, готово све велике фигуре српске спортске историје двадесетог века постале су шампиони под именом неке друге државе.
Када данас говоримо о кошаркашким подвизима Радивоја Кораћа, олимпијским медаљама Влада Дивца или успесима бројних српских спортиста у атлетици, ватерполу, одбојци и другим спортовима, често заборављамо да су њихове медаље формално припадале државама које више не постоје. То је једна од необичних особености српске историје: велики део националног спортског наслеђа створен је под заставама које су завршиле у музејима.
Зато Пекинг 2008. није био само нова Олимпијада. Био је затварање једног историјског круга. Док су спортисти Србије пролазили стадионом на свечаном отварању, између њих и претходног самосталног олимпијског наступа налазио се читав један свет који је нестао. Између Стокхолма и Пекинга прошла су два светска рата, Велика депресија, успон и пад фашизма, Хладни рат, стварање и распад Југославије, санкције деведесетих година, НАТО бомбардовање и дубоке политичке промене почетка двадесет првог века.
Мало која европска држава је у том периоду променила толико различитих државних облика. Још је занимљивије што нико ко је 2008. године улазио на олимпијски стадион није имао лично сећање на претходни самостални наступ Србије. Последњи сведоци Стокхолма одавно су припадали историји. Континуитет је преживео искључиво у архивама, фотографијама, документима и колективном памћењу.
У томе постоји нешто што превазилази спорт. Историја нас учи да државе нису тако трајне као што нам се понекад чини. Неке нестану за неколико година. Друге промене име, границе или политички систем толико пута да их је тешко препознати. Оно што једној генерацији изгледа као непроменљива стварност, следећој постаје поглавље у уџбенику. Зато понекад највећу тежину немају победе нити медаље. Понекад је довољно да се на стадиону појави застава. Један комад тканине који је, гледано из перспективе историје, провео скоро читав век чекајући свој следећи олимпијски круг.
Данас је 2008. година већ далеко иза нас. Од Пекинга нас дели скоро онолико времена колико је некада делило једну генерацију од Другог светског рата. Многи млади спортисти који данас носе грб Србије рођени су тек након тих игара. За њих је самосталан наступ Србије нешто потпуно природно. Управо зато је лако превидети колико је та појава заправо млада. Када следећи пут видимо олимпијску делегацију Србије како корача стадионом, вреди се сетити да тај призор није само спортска церемонија. Он представља ретку историјску нит која спаја две Олимпијаде раздвојене не са четири, већ са деведесет шест година. Између њих стали су ратови, револуције, државе које су настале и нестале, генерације које су живеле и отишле. А застава је, стрпљиво и готово незапажено, пронашла пут назад.