Зора над заливом Напуља била је тихa тог судбоносног јутра. Кажу да су птице певале мало другачије, а таласи се преламали оштрије него претходног дана. Али то су приметили само они који су навикли да примећују ситнице. Римски град Помпеја, дом више од двадесет хиљада људи, спремао се за свој уобичајени дан испуњен трговином, разговорима на форуму и крцкањем ватре у пећима за хлеб. Нико није могао наслутити да ће то бити дан када ће земља заћутати, а кровови падати под тежином неба које се спушта.
Тишина пре буке
Помпеја је тихо лежала на обали, окружена богатим пољима винограда и лимуна, путевима којима су трговци долазили из целог римског царства. Њени становници су примећивали земљотресе који су се повремено осећали. Био је то само подсетник на подземне снаге које лутају испод површине. Та земља у Кампанији била је склона трусевима и људи су их доживљавали као оно што јесу – честу, али безопасну појаву.
У то време, на оближњем брду Мизенум, млади Плиније, правник, писац и будући сведок највеће природне катастрофе у античком свету је седео у свом дому.
Његов стриц, Плиније Старији, личио је на живописни мозаик на зиду – стари, достојанствени официр и природњак, увек жедан знања о свету, планинама и мору. Обојица су имала свој живот далеко од Помпеје, али то што ће једног дана писати о катастрофи, нико тада није могао ни да замисли.
Небо које се претвара у пепео
Око поднева, изнад планине Везув, појавио се необичан облак. Плиније Млађи је то описао као „облак који је могао само подсећати на облик густе крошње борa, подигнут на стубу, па развијен у гране“. То није била обична олуја, то је био знак да се нешто древно и узаврело пробудило.
Тог дана је стотине километара земље под Везувом почело да потреса нешто снажно и иако је затресло куће, ипак није уверило грађане да су доживели ишта ново. Веровали су да је то ипак само један од често понављаних померања земље. Нису знали да је ово био злокобни предзнак нечег далeкo опаснијег. У року од неколико сати, Везув је избацио у ваздух огњене греде, камење, лаву и густ облак пепела који се уздигао високо у небо, бацајући сенке и самртни страх на обалу Напуља.
У Помпеји су људи осетили први налет пепела. На почетку је то био само ситан прах који је упадао у очи, нешто слично слабој киши. Међутим, тај ситни слој убрзо је постао дебео као зид, и сваки дах који је ушао у плућа био је језиво тежак.
Кренула је паника. Ћаскање се претворило у крике и вапаје, и кренуо је људски стампедо. Неки су покушали да побегну према мору, бежећи од пепела и ватре.
Историчари данас тврде да је већина становника имала времена да покуша да се извуче из града. Знаци потпуне напуштености целих кућа, празних пловила на обали и празних шатора говоре да су људи скупљали своје ствари и животиње, надајући се да ће се спасити. Многи су, међутим, остали. Нису сви могли да напусте град.
Радници који су у трку тражили и викали имена своје деце, родитеља, жена, остали су заробљени у лавини пепела и врелих гасова. Њихови остаци у облику одливака, трајно су сачувани у вулканским наслагама, сведочећи о страху, али и о људској одлучности да по цену живота остану са својим вољенима.
Тамо где су живот и смрт постали једно
Помпеја је остала затрпана дебелим слојем вулканског материјала који се тако задржао деценијама, штитећи је од времена и заборава. У вековима који су следили, она није остала мртав и сабласан град. Недавна археолошка открића показују да су се неки од преживелих, или оних који су касније дошли у потрази за склоништем или богатством, враћали да живе међу рушевинама, правећи своје домове изнад пепела и успомена које су остале заробљене у њему.
Ови трагови живота у рушевинама говоре о томе да трагедија није била крај приче, већ почетак нове хронике о човеку и његовој способности да настоји у најтежим условима.
А шта је било са Плинијем, Млађим и Старијим?
Те 79. године, Плиније Старији је као заповедник флоте у Мизенуму сазнао за необичан облак који се уздигао изнад Везува. Његова радозналост и интересовање према природи су били толико јаки да није могао да одоли жељи да се приближи, кренуо је у истраживачку експедицију ка обалама Помпеје, иако је вулкан већ почео да избацује пепео, камење и гасове. На жалост, ова храброст се завршила трагично. Плиније је, према писмима свог нећака, умро у близини обале Мизенума, вероватно услед гутања токсичних гасова или термалног удара.
Плиније Млађи, који је тада имао око седамнаест година, био је сведок катастрофе са сигурне удаљености. Његова писма упућена римском историчару Тациту данас представљају најважнији извор о Везувовој ерупцији. Он је детаљно описао облак у облику „борове крошње“, пад пепела, звуке и крике ужаса у Помпеји, али и напоре свог стрица да помогне угроженима. Његова сећања постала су хроника катастрофе, омогућавајући потомцима да разумеју величину и трагичност догађаја, али и људску снагу и рањивост која се крије у свакој трагичној причи о природи и човеку.