Када данас чујемо реч акробата, најчешће помислимо на циркус, високо уже или опасне скокове који изазивају дивљење публике. Међутим, акробатика је много старија од циркуса, старија од модерног спорта, па чак и од многих држава које данас постоје.
Археолози су на острву Крит пронашли приказе старе више од 3.500 година на којима младићи и девојке прескачу разјарене бикове. У древној Кини постојали су уметници који су изводили сложене телесне вештине вековима пре наше ере, док су у старом Египту на зидовима гробница остале забележене фигуре које и данас подсећају на гимнастичке покрете.
Заправо, човек је много пре него што је научио да лети одувек био опчињен покушајима да надмудри земљину тежу и на тренутак превари сопствене границе. Акробатика је настала из те жеље.
Током векова она није била само забава. У многим културама служила је као војна обука. Ратници су вежбали равнотежу, окретност и контролу тела, јер је од тога понекад зависио живот на бојишту. Оно што данас делује као сценски наступ некада је било питање опстанка.
Још је занимљивије што су акробате дуго важиле за људе који поседују готово натприродне способности. Пре развоја науке и разумевања људске анатомије, просечан човек није могао да објасни како неко може да хода по ужету високо изнад земље, стоји на рукама или изводи вишеструке окрете у ваздуху. За многе посматраче то је изгледало као магија.
Управо зато су акробате често биле међу највећим звездама путујућих дружина. У временима када није било телевизије, филма ни интернета, њихови наступи били су један од ретких начина да људи виде нешто што делује немогуће.
У том свету одрастао је и Драгољуб Алексић. Данас је углавном познат као човек који је снимао филмове и изводио смеле тачке на великим висинама, али је припадао генерацији уметника за које је сваки наступ носио стварну опасност. Није било савремене заштитне опреме, рачунара који израчунавају оптерећења нити безбедносних стандарда какве познајемо данас. Човек је имао само сопствену вештину, искуство и храброст.
Зато је историја акробатике у суштини прича о нечему много већем од забаве. То је прича о древној људској потреби да се померају границе могућег. Од младих Крићана који су прескакали бикове, преко ходача по ужету у старој Кини, до акробата двадесетог века који су корачали изнад градских улица, сви су делили исту жељу – да покажу како људско тело може више него што већина верује.
Можда је управо зато акробате никада нису биле само извођачи. Оне су одувек биле живи доказ да су границе често много ближе нашим страховима него нашим стварним могућностима.