Постоји и један скроман цвет који је своју славу стекао на потпуно другачији начин у односу на друге. Својом упорношћу. Пркос није цвет који ће се увек први приметити у башти. Нема високо стабло, нема крупне цветове који господаре простором. Али има нешто што многе друге биљке немају – невероватну способност да опстане онда када би већина већ увенула.
Док летње сунце пржи земљу, а трава жути и губи снагу, пркос као да тек почиње свој најлепши део године. Његови ситни, живописни цветови отварају се на јутарњој светлости и претварају и најсувљи кутак дворишта у шарени тепих боја. Није случајно што је у нашем народу добио име које носи. Изгледа као да заиста пркоси суши, жеги и свему што би друге биљке натерало на предају.
Његова тајна крије се у меснатим листовима и стабљикама. Попут малих ризница, они чувају воду за дане када кише нема. Захваљујући томе, пркос може да преживи тамо где би многе друге биљке брзо изгубиле битку са летом. Није реткост да после неколико недеља без кише башта изгледа уморно, а да пркос и даље цвета као да се ништа није догодило.
Мало људи зна да је ова биљка много више од украсног цвећа. Њени дивљи сродници били су познати још у старом Египту, Грчкој и Риму. Стари народи користили су их као храну, али и као лековиту биљку. У појединим списима из античког доба помиње се као биљка која освежава организам током врелих дана. Данас се у многим земљама и даље налази на трпези, а њени листови додају се салатама и другим јелима.
Занимљиво је и да су морепловци некада носили пркос на дуга путовања. Разлог није био лепота цветова већ чињеница да је ова биљка богата хранљивим материјама и да је могла да расте у скромним условима. Тамо где су друге биљке пропадале, пркос је настављао да живи.
Кажу да је један домаћин годинама покушавао да се ослободи пркоса који се појављивао између камених стаза у дворишту. Чупао га је, окопавао и уклањао. Следећег лета поново би никнуо. После неколико сезона одустао је од борбе и посадио га намерно. Наводно је тада рекао: „Кад већ толико жели да пркоси – нека му буде.“ Истинита или не, прича савршено описује карактер ове биљке.
Још једна необична особина пркоса јесте брзина којом осваја простор. Довољно је неколико стабљика да се током једног лета претворе у густ и шарен покривач препун цветова. Због тога га многи баштовани обожавају, али има и оних који га сматрају сувише упорним гостом. Често се догоди да никне између плочника, уз ивице зидова или на местима где га нико није посадио.
У томе постоји и мала животна поука. Док многе биљке траже пажљиво припремљену земљу, редовно заливање и непрестану негу, пркос не поставља велике захтеве. Довољно му је мало простора и мало сунца. Остало ће учинити сам. Можда је управо зато толико омиљен у двориштима широм Балкана. Наше баке су га садиле уз стазе, око бунара, поред тремова и на местима где друго цвеће није желело да успева. Док су неке биљке тражиле посебну пажњу, пркос је тихо радио оно што најбоље уме – растао и цветао.
Има у том цвету нечег симболичног. Не истиче се величином. Не тражи дивљење. Не зависи од савршених услова. Али када дођу најтоплији дани, када земља испуца од суше и када многе биљке изгубе снагу, он остаје ту, ведар и пун боја.
Зато пркос није само име једног цвета. То је и мала лекција коју нам природа изнова понавља сваког лета. Понекад најлепше ствари не настају тамо где је све лако. Понекад процветају управо тамо где су услови најтежи. А мало које цвеће то уме да покаже боље од пркоса.