Поморска експедиција, позната у аналима историје као Прва флота (First Fleet), представља један од најнеобичнијих подухвата британске империјалне силе. Дана тринаестог маја 1787. године, из луке Портсмут испловило је једанаест бродова под командом капетана Артура Филипа, носећи у својим утробама семе нове цивилизације, мада су тадашњи путници себе видели искључиво као изгнанике осуђене на крај света.
Британија се након губитка америчких колонија суочила са застрашујућим пренасељењем својих затвора.
Решење је пронађено у „Земљи духа“ (Terra Australis), коју је свега седамнаест година раније мапирао Џејмс Кук. Флоту је чинило око хиљаду и петсто људи, од чега су више од половине били осуђеници — седам стотина педесет и девет мушкараца, жена и неколицина деце.
Занимљиво је да ови људи нису били окореле убице или државни непријатељи. Већина је осуђена због ситних крађа изазваних глађу у пренасељеном Лондону.
Тако се на броду нашао Џон Хадсон, деветогодишњи димњачар осуђен на седам година прогонства јер је украо пар пиштоља и одећу, као и Елизабет Хејвуд, тринаестогодишњакиња која је згрешила крађом ланене хаљине.
За британску круну, они су били само терет којег се требало решити; за Аустралију, они су били будући фармери, градитељи и очеви нације.
Одисеја од осам месеци
Путовање је трајало невероватних 252 дана, током којих су бродови прешли више од 24.000 километара. Флота се заустављала у Тенерифима, Рио де Жанеиру и Кејптауну како би прикупила залихе, али и нешто што ће се испоставити као кључно за опстанак: стоку, семење и саднице тропског воћа.
Услови на бродовима попут Александра или Скарбороа били су брутални.
Осуђеници су већи део времена проводили испод палубе у оковима, али је капетан Филип, човек необичне визије за то доба, инсистирао на хигијени и свежој храни кад год је то било могуће.
Захваљујући његовој дисциплини, стопа смртности током путовања била је изненађујуће ниска – свега око три процента, што је у поређењу са каснијим „бродовима смрти“ био прави медицински подвиг.
Долазак у Ботани Беј и успон Сиднеја
Флота је коначно упловила у Ботани Беј између 18. и 20. јануара 1788. године. Међутим, Филип је брзо схватио да је залив превише отворен и тло непогодно за пољопривреду. Померио је флоту мало северније, у Порт Џексон, и ту, у заклоњеној ували коју је назвао Сиднеј Коув (по лорду Сиднеју, британском министру унутрашњих послова), 26. јануара подигао британску заставу.
Тај датум се данас слави као Дан Аустралије, мада за домородачко становништво представља почетак дугог периода страдања. Први сукоби са Абориџинима, који су ову земљу насељавали десетинама хиљада година, почели су готово одмах, док су колонисти покушавали да укроте потпуно непознату природу у којој годишња доба теку уназад у односу на Европу.
Гладне године и гвоздени дух
Прве године колоније биле су обележене глађу и очајем. Осуђеници, којима су обећавали слободу након издржане казне, често нису знали како да обрађују тврду аустралијску земљу. Пшеница из Британије је трулила, а стока бежала у буш. Ипак, управо су ови „непожељни“ људи почели да граде куће од печене цигле и камена, полако претварајући затвореничко насеље у град.
Интересантно је да су многи осуђеници након одслужења казне постали угледни грађани. Џејмс Руз, бивши осуђеник, постао је први успешан фармер у колонији, док је Мери Рејби, депортована као тинејџерка због крађе коња, израсла у најмоћнију пословну жену Сиднеја чији се лик данас налази на аустралијској новчаници од двадесет долара.
На тој новчаници Мери је приказана као старија, достојанствена жена са карактеристичном капом тог доба, што је заиста фасцинантан контраст њеној младости коју је провела као осуђеница и изгнаник. Поред њеног лика, на новчаници се често виде и мотиви једрењака и кућа из тог периода, што симболизује њен огроман успех у трговини и бродарству.
Занимљиво је да она на тој новчаници дели простор са велечасним Џоном Флином, оснивачем прве ваздушне медицинске службе на свету, чиме је Аустралија на једном папиру спојила своју кажњеничку прошлост и хуманитарну будућност.
Ово испловљавање из Портсмута 1787. године није било само пражњење затвора, био је то невољни почетак једног од најневероватнијих државотворних експеримената у историји човечанства. Од једанаест дрвених бродова пуних изгладнелих осуђеника настао је континент-држава који и данас, са поносом или иронијом, не заборавља своје „кажњеничке“ корене.