У лето 1716. године на простору између Дунава, винограда и земљаних узвишења испод Петроварадинске тврђаве није се одлучивала судбина Европе – како ће касније волети да пишу хроничари, али јесте одлучиван однос снага на једном делу континента који је вековима живео у ритму ратова, граница и пресељавања.
Османска војска под командом великог везира Дамад Али-паше стигла је са намером да преузме иницијативу у рату против Хабзбуршке монархије. Насупрот њој стајала је војска којом је командовао царски фелдмаршал принц Еуген Савојски – човек рођен у Паризу, одрастао на француском двору, који је каријеру изградио у служби Беча и постао један од најзначајнијих војсковођа свога доба.
Једна од занимљивости коју каснији прикази често потисну јесте да Еуген није имао предност времена. Османска војска прва је стигла у простор операција и почела припреме за опсаду Петроварадина. Уместо да чека иза утврђења, што би изгледало разумно, Еуген је донео ризичну одлуку: да изведе војску напоље и нападне.
Битка је вођена 5. августа 1716. године.
Петроварадин тада није био само тврђава него читав систем положаја, ровова и логистике. Мање је познато да је управо организација снабдевања одиграла већу улогу него што касније војне легенде признају. Хабзбуршка страна имала је краћу линију довоза муниције и могућност ослонца на Дунав. Османска армија, иако бројнија по многим проценама, носила је са собом тежину огромног походног система.
Јутро битке почело је маглом и нејасним распоредом непријатељских линија. У првим часовима исход није био очигледан. На појединим деловима фронта османске снаге су потиснуле противника и створиле опасност да се центар хабзбуршке војске уруши. Управо ту се појављује детаљ који је ушао у више савремених извештаја: Еуген Савојски није остао дубоко у позадини него се кретао дуж линије и непосредно утицао на пребацивање јединица.
Смрт великог везира Дамад Али-паше током борбе имала је последице које су превазилазиле сам губитак команданта. Османски војни систем почетка XVIII века и даље је у великој мери почивао на снажној улози врха командовања у одржавању поретка током битке. Када је центар одлучивања ослабљен, распад борбеног ритма могао је да постане брз.
Још један мање познат траг остала је симболика победе. После битке заплењен је велики број османских шатора, застава и предмета из логорске опреме. У европским престоницама тога доба такви предмети нису третирани само као ратни плен већ као политичка порука – доказ да се тежиште моћи помера.
Али историја ретко награђује велике победе трајношћу. Већ наредне године, 1717, Еуген Савојски освојио је Београд. После Пожаревачког мира 1718. године град је ушао у састав Хабзбуршке монархије. У многим каснијим причама тај тренутак се представља као коначно учвршћивање новог поретка. Није био. Хабзбуршка власт у Београду трајала је до 1739. године, када је после новог рата и Београдског мира град поново прешао под османску управу. Зато је можда најзанимљивије што Петроварадин није означио крај једног царства нити почетак другог. Показао је нешто тише: да су границе на овом простору биле мање зидови, а више привремени договори које су цртале војске, а поправљале дипломате. Када се данас гледа преко Дунава, тешко је замислити да је управо ту једног августовског јутра бука артиљерије, коњице и команди на више језика одлучивала о стварима које су већ после две деценије поново биле промењене.