Лето те 1914. године није мирисало на зрело жито, већ на барут. После атентата у Сарајеву, европске силе кренуле су у рат за који нико није слутио да ће постати светски. Аустроугарска монархија објавила је рат Србији, уверена да ће казнена експедиција бити кратка и „поучна“.
Са друге стране Дрине није стајала велика и моћна сила, већ држава која је тек изашла из балканских ратова. Војска уморна, униформе изношене, муниција ограничена. Ипак, искуство је било свеже, а свест да се брани сопствена земља још свежија.
Средином августа аустроугарске јединице прелазе Дрину. Њихови планови су прецизни, карте уредне, официри уверени у надмоћ 5. армије генерала Оскара Поћорека. Планина Цер, међутим, није признавала линије повучене мастилом.
Команду над српском Другом армијом носио је војвода Степа Степановић. Његова наредба није била да се чека, већ да се удари.
У саставу Друге армије налазиле су се Моравска и Шумадијска дивизија првог позива, као и Комбинована дивизија. Међу њима је био и Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ – Гвоздени пук, већ очврснуо у балканским ратовима, навикнут на ударе и на губитке.
Ноћ 15. августа
Битка није почела уз трубе. Почела је у мраку. Српске јединице кретале су се кроз шуме Цера, користећи познавање терена. Магла се спустила низ косину, мешајући се са димом пушака. Борба се водила на неколико корака, без јасних фронтова. То није била равница за стројеве – то је била планина за издржљиве.
Међу војницима налазио се и Милош Јовановић из села Бадовинци, у равници Мачве. До пре месец дана орао је њиву певајући:
„Ој, Мачво, ој, равнице равна,
што си тако тужна и невесела…“
Те ноћи није певао. Држао је пушку и ослушкивао шуму која више није личила на шуму. Звук пуцња у ноћи није исти као дању – ноћу одјекује унутар човека.
У ратном дневнику једног официра Моравске дивизије забележено је: „Ноћ гута људе. Не видимо непријатеља, али осећамо да је ту. Сваки корак може бити последњи.“ Та реченица могла је припадати сваком војнику на Церу. Када су се први редови сударали у тами, није било времена за размишљање. Видео је силуету, чуо узвик на језику који није разумео и притиснуо обарач. Касније ће се сећати да није осећао храброст. Само да тако мора. Иза њега је било његово село.
Судар воље и снаге
Борбе су трајале од 15. до 19. августа 1914. године. На Текеришу и косама изнад Лешнице ломила се линија фронта, док су јединице аустроугарског 21. корпуса покушавале да поврате изгубљене положаје.
Топови су грмели са удаљених положаја, али одлуку је доносила пешадија. Контранапад српске војске био је изненадан и силовит. Војници Гвозденог пука кретали су се узвишењима под непрекидном паљбом, али нису одступали.
Милош је у једном тренутку пао, не погођен, већ савладан ранама и умором. Подигао га је саборац из суседног села, Никола. Нису говорили ништа. Између њих није стајала идеологија, већ само земља коју су познавали од детињства. Свест да иза њихових леђа нема друге линије одбране, давала им је снагу коју није могуће унети у војне табеле и хронике.
До 19. августа исход је постао јасан. Контранапад који је наредио војвода Степа разбио је непријатељске редове. Аустроугарске јединице почеле су повлачење преко Дрине, у нереду и губицима.
Према војним извештајима, аустроугарска војска изгубила је више од двадесет хиљада људи – погинулих, рањених и заробљених. Србија је имала око шеснаест хиљада избачених из строја, али је задржала положаје.
Церска битка постала је прва савезничка победа у Првом светском рату.
У европским престоницама то је била изненађујућа вест. У Србији – доказ да се моћна империја може зауставити.
Када је све утихнуло, планина је поново замирисала на смолу и маховину. Милош је седео на камену, прљав од прашине и зноја, схватајући тежину победе. Није било свечаних говора. Само умор и туга тамо где су била места у строју оних који се више нису подигли. Српска војска је победила, али рат није био завршен. Пред њом су били Колубара, повлачење преко Албаније, године страдања. Цер није био крај. Био је почетак.
Понекад историја памти датуме: август 1914. Понекад памти имена команданата. А понекад памти и ону ноћ када је један младић из Бадовинаца, стојећи у мраку, одлучио да не узмакне. Ни по коју цену.