Ишијас представља синдром бола који настаје услед притиска или иритације ишијадичног нерва, најдужег нерва у људском телу. Тај нерв полази из доњег дела кичме, пролази кроз карлицу и задњу страну ноге све до стопала. Када дође до компресије нервног корена у лумбалном делу кичме, јавља се бол који се шири дуж путање нерва. Најчешћи узрок је дискус хернија, односно испадање међупршљенског диска који притиска нерв. Поред тога, ишијас може бити последица дегенеративних промена кичме, сужења кичменог канала, повреда, али и дуготрајног седења и неправилног оптерећења кичме.
Епидемиологија и историјат проучавања ишијаса
Болести доњег дела кичме и ишијас спадају међу најчешће разлоге због којих пацијенти траже помоћ ортопеда или неуролога. Процењује се да се најмање четвртина пацијената који се јављају ортопеду жали управо на бол у доњем делу леђа или на бол који се из слабинског дела шири дуж ноге. Због своје учесталости и последица по радну способност, ишијас има значајне социјалне и економске последице и сматра се једном од типичних болести савременог начина живота.
Историја ове болести сеже много даље од модерне медицине. Археолошка истраживања показала су да су промене на кичменом стубу које могу довести до ишијаса постојале још у праисторији. Такве промене откривене су на људском скелету старом око 11.000 година пронађеном у Ирану. Слични налази забележени су и код становништва долине Нила из периода око 4000. године пре нове ере, као и на скелетима из римског периода, што указује да су тегобе сличне данашњем ишијасу постојале кроз читаву историју човечанства.
Први детаљан медицински опис ишијаса у стручној литератури дао је напуљски лекар Доменико Котугно средином осамнаестог века. Током деветнаестог и почетком двадесетог века овај синдром се најчешће тумачио као неуралгично или неуротично обољење ишијадичног живца, односно сакралног нервног плексуса и његових коренова.
У развоју дијагностике посебно место има рад српског лекара Лазе К. Лазаревића, који је 1889. године описао клинички тест за дијагностиковање ишијаса. Тај тест се заснива на појави бола приликом подизања испружене ноге и истезања ишијадичног нерва. Истовремено је сличан тест описивао и француски лекар Шарл Ласег, па је у медицинској пракси дуго био познат као Ласегов тест, иако је Лазаревићев допринос био равноправан и у стручној литератури све чешће се истиче његова улога у открићу.
Значајан преокрет у разумевању узрока ишијаса настао је тридесетих година двадесетог века када су истраживања научника Шморла и Јунгханса указала на важну улогу дегенеративних промена кичме и оштећења међупршљенских дискова. Каснији клинички и рендгенолошки радови Микстера и Бара додатно су потврдили повезаност између дискус херније и компресије нервних коренова.
Током друге половине двадесетог века развиле су се две главне научне струје у тумачењу ове болести. Једна је наглашавала механичке узроке, пре свега притисак диска или коштаних структура на нерв, док су други аутори указивали и на могуће невертебралне факторе, укључујући инфективне и токсичне механизме.
Епидемиолошки подаци показују да око пет до десет процената пацијената са лумбалном радикулопатијом као главни симптом има ишијалгију, док се бол у доњем делу леђа у општој популацији јавља код скоро половине одраслих особа. Процењује се да је учесталост ишијаса изазваног оштећењем међупршљенског диска у општој популацији око 2,2 процента.
Истраживања су показала да на појаву ишијаса утичу бројни фактори ризика. Међу њима се издвајају године живота, телесна висина, психички стрес и пушење, као и професионални фактори као што су послови који подразумевају често подизање терета или дуготрајну изложеност вибрацијама, на пример код возача тешких возила или пилота хеликоптера.
Одређене групе становништва имају повећан ризик од развоја овог синдрома. То су особе које обављају тежак физички рад, људи који дуго бораве у нефизиолошком положају током рада, посебно у седећем положају, као и старије особе код којих су већ настале дегенеративне промене хрскавичног ткива. Повећан ризик постоји и код особа са остеопорозом, урођеним аномалијама кичме, након повреда или хируршких интервенција на кичменом стубу, као и код гојазних особа.
Симптоми који указују на ишијас
Најкарактеристичнији симптом је бол који почиње у доњем делу леђа или у пределу задњице и шири се низ ногу. Бол може бити оштар, пробадајући или пецкајући, а код неких пацијената јавља се и осећај струјања дуж ноге. Пратећи симптоми често укључују трњење, утрнулост, слабост мишића и осећај тежине у нози. Код тежих случајева може се јавити слабост стопала или проблеми са ходањем, што указује на значајнији притисак на нервне структуре.
Медикаментозна терапија која се најчешће користи
Лечење ишијаса најчешће почиње медикаментозном терапијом чији је циљ смањење упале и ублажавање бола. Нестероидни антиинфламаторни лекови као што су ибупрофен, диклофенак и напроксен често се користе у почетној фази лечења. Код јачих болова лекари понекад преписују мишићне релаксансе попут тиоколхикозида или баклофена како би се смањио грч мишића који додатно погоршава притисак на нерв. У одређеним случајевима користе се и кортикостероиди, на пример метилпреднизолон, који имају снажно антиинфламаторно дејство. За пацијенте код којих се јавља неуропатски бол могу се прописати лекови као што су габапентин или прегабалин, који делују на пренос нервних импулса и ублажавају бол изазван иритацијом нерва.
Поред лекова, значајну улогу у лечењу има физикална терапија. Специјализоване вежбе усмерене на јачање мишића леђа и трбуха могу стабилизовати кичмени стуб и смањити притисак на нервне корене. Физиотерапија често укључује терапијске вежбе, електротерапију, ултразвучну терапију и технике истезања које побољшавају покретљивост кичме. Правилно вођена рехабилитација може значајно убрзати опоравак и смањити ризик од поновног јављања бола.
Савремене интервенционе методе лечења
Када конзервативна терапија не даје довољне резултате, примењују се интервенционе процедуре. Једна од најчешћих метода је епидурална ињекција кортикостероида, која се даје директно у простор око нервног корена како би се смањила упала и ублажио бол. Ова процедура се спроводи под контролом рендгена или ултразвука и код многих пацијената доноси значајно олакшање.
У мањем броју случајева, када је притисак на нерв изазван великом дискус хернијом или значајним сужењем кичменог канала, неопходна је хируршка интервенција. Најчешће се изводи микродискектомија, минимално инвазивна процедура током које се уклања део диска који притиска нерв. Савремене хируршке технике омогућавају бржи опоравак и мањи ризик од компликација у поређењу са старијим методама.
Превенција и дугорочна контрола проблема
Иако се ишијас често успешно лечи, превенција има важну улогу у спречавању поновних епизода бола. Одржавање правилног држања тела, редовна физичка активност, јачање мишића леђа и избегавање дуготрајног седења значајно смањују оптерећење кичме. Стручњаци истичу да комбинација ране дијагнозе, адекватне терапије и промена животних навика представља најефикаснији приступ дугорочној контроли овог честог неуролошког проблема.