У јесен 1946. године, док су се европски градови још препознавали по празнинама тамо где су некада стајале куће, док су милиони људи покушавали да наставе живот са ратним ожиљцима, на француској ривијери појавио се призор који је деловао готово нестварно. У Кану су се окупили глумци, редитељи, новинари и филмски радници. Носиле су се свечане хаљине, фотографи су тражили најбољи угао, а публика је гледала лица са филмског платна. Само неколико година раније Европа је гледала другачије слике – тенкове, избегличке колоне и разрушене градове.
Тако је рођен један од најпознатијих филмских фестивала на свету, али његов прави почетак није био прича о гламурозном забављању богатих људи. Био је то покушај једног континента да сам себи докаже да још увек постоји нешто више од преживљавања.
Заправо, фестивал је требало да буде одржан још 1939. године. Француска је желела да направи културну противтежу Венецијанском филмском фестивалу, који је у то време све више био под утицајем фашистичке Италије. Свечано отварање било је заказано за 1. септембар 1939. године, али тог дана историја је имала други план. Немачка је напала Пољску, почео је Други светски рат, а први филмски фестивал у Кану никада није отворио своја врата.
Шест година касније, када је рат завршен, идеја се вратила. Али свет који је дочекао фестивал није био исти онај који га је замислио. Европа више није била континент палата и великих обећања. Била је то земља рушевина, несташица и питања на која није било лаких одговора.
Ипак, неко је одлучио да се филмска трака поново заврти.
Први фестивал у Кану одржан је од 20. септембра до 5. октобра 1946. године. Учествовало је 18 земаља, а међу првим награђеним филмовима био је чешки „Марш краљева“ редитеља Вацлава Крсалека. Фестивал није имао данашњи статус, није постојала чувена Златна палма, а црвени тепих који ће касније постати симбол светског филмског сјаја још није био део митологије Кана.
Чак ни све није ишло глатко. Хотели нису били потпуно обновљени, организација је била сложена, а многи учесници долазили су из земаља које су још увек осећале последице рата. Био је то фестивал у граду који је желео да изгледа као да је будућност већ стигла, док је прошлост још била присутна на сваком кораку.
Можда је управо у томе била његова највећа симболика. Људи нису прво обновили све фабрике, нису поправили све путеве, нису залечили све ране, па тек онда дозволили себи уметност. Напротив. Покушали су да врате у живот оно што их је подсећало да нису само преживели организми који поправљају штету. Покушали су да врате машту.
У том тренутку филм није био луксуз. Био је доказ да човек, чак и после највећег разарања које је сам створио, и даље има потребу да прича приче.
Можда је највећи апсурд Кана управо у томе што је настао у тренутку када свет није имао разлога за славље. Али можда су најпотребније прославе управо оне које долазе после катастрофе.
Док су се негде још уклањале рушевине, у Кану су људи гледали филмове и тапшали. Са стране је то могло изгледати као бекство од стварности. Али понекад човек не ствара лепоту зато што је свет леп, већ зато што покушава да га поново учини таквим.
Први фестивал у Кану није имао главну награду која се данас везује за њега – Златна палма уведена је тек 1955. године. Име је добила по симболу града Кана, палми која се налази на градском грбу. Занимљиво је и да је први покушај покретања фестивала прекинут буквално на дан када је Европа ушла у нови рат – 1. септембра 1939. године. Тако је један фестивал посвећен сновима морао прво да сачека крај највеће европске ноћне море.