Давне 1930. године у Крушевцу је рођена Олга Станисављевић, жена која ће постати једно од најомиљенијих лица југословенске телевизије и позоришта. Њен долазак на свет у срцу Шумадије као да је пред одредио њену уметничку судбину, поседовала је ону специфичну, сочну народску непосредност коју је са лакоћом претакала у незаборавне ликове. Олга није била глумица хладног гламура, она је била неко кога бисте пожелели за комшиницу, тетку или куму. Њена каријера почела је у време када се стварала модерна југословенска сцена, а она је у ту зграду уградила свој препознатљиви карактер, који је био спој искрене емоције и врхунског смисла за комедију.
Иза светала позорнице, Олга је била жена велике снаге и специфичне грациозности. Њен дугогодишњи брак са великаном Властимиром Ђузом Стојиљковићем био је једна од најлепших, али и најзанимљивијих прича београдске чаршије. Олга је поседовала ретку особину да својом енергијом „осветли“ просторију чим уђе у њу. Била је стуб подршке, али и самостална уметница која никада није дозволила да остане само у сенци свог познатог супруга. Њен лични карактер описиван је као мешавина дечје радозналости и животне мудрости. Волела је људе, кафану и разговор, верујући да се највеће истине о човеку крију у малим, свакодневним гестовима, а не у великим говоранцијама.
Мајстор мале форме и велике душе
Оно што је Олгу издвајало од њених савременица била је њена способност да и од најмање улоге направи ремек-дело. Када би се Олга појавила на екрану, публика је знала да следи нешто истинито.
Била је неизоставни део златне ере југословенског хумора, радећи са великанима попут Лоле Ђукића и Новака Новака. Њено тумачење лика Рајке у серији „Позориште у кући“ остало је урезано у колективну свест као симбол једног времена и једног менталитета. Умела је да пронађе комику у трагици и обрнуто, играјући своје ликове са толико љубави да су их људи прихватали као чланове своје породице. Њена глума била је органска, ненаметљива и дубоко људска.
Одлазак тихе хероине
Олга Станисављевић нас је напустила 1987. године, остављајући за собом празнину коју је осетио сваки дом у којем су се гледали њени филмови и серије. Њено наслеђе није само у броју снимљених кадра, већ у топлом сећању на једну жену која је знала да се смеје из дубине душе.
Осми мај, дан њеног рођења, остаје као подсетник на време када су глумци били наши пријатељи и када је уметност била начин да се преживи стварност са мало више достојанства и радости. Олга је била и остала симбол племенитости која се не истиче, али која траје вечно.
Током своје плодне каријере, Олга је остварила преко 60 улога на филму и телевизији, док се број њених позоришних наступа у матичном Атељеу 212 мери стотинама. Била је једна од првих глумица која је схватила моћ телевизије као медија, поставши препознатљиво лице већ у првим годинама емитовања ТВ Београд.
Мало је познато да је Олга била изузетно надарена за језике и да је поседовала посебан слух за дијалекте, што јој је омогућавало да са изузетном тачношћу имитира говор људи из свих крајева бивше државе. Иако је цела Југославија знала њу и Ђузу, они су живели скромно у свом стану у Београду, често избегавајући велике скупове у корист интимних дружења са пријатељима. Занимљиво је да је у анкетама тог времена често бирана за „најпопуларније женско ТВ лице“, али је она на те титуле одговарала само скромним осмехом, сматрајући да је највећа награда када је људи препознају на пијаци и искрено јој се обрадују. Њен живот био је доказ да истинска величина лежи у једноставности.