Све је почело у јесен 1924. године, када је кроз пуцкетање радио-таласа, из једне импровизоване кабине у згради Телеграфско-телефонске дирекције у Београду, одјекнуо глас који ће деценијама дефинисати дух једног града.
Када је знатно касније, у пролеће 2002. године, Петар Словенски утишао свој микрофон заувек у својој 91. години, са сцене је отишао последњи велики чувар београдског господства и пионир медијске револуције. Али иза те препознатљиве дикције и шармантног радијског водитеља крије се слојевита драма о човеку који је морао да промени и име и идентитет како би преживео на ветрометини Балкана, поставши симбол једне епохе која је нестала пре њега.
Као син руских царских емиграната који су након Октобарске револуције пронашли утичиште у Краљевини СХС, млади Петар је рано осетио шта значи када те историја ишчупа из корена.
Да би се потпуно уклопио у нову средину и позоришни живот који га је опчинио, своје руско презиме Кононовић заменио је уметничким, готово програмским презименом – Словенски. Био је то његов први занатски маневар. Са дипломом права у џепу, али са срцем на позоришним даскама, брзо је постао глумац и редитељ у Народном позоришту. Ипак, његова истинска судбина није га чекала под рефлекторима сцене, већ испред једне велике, црне кутије са мембраном.
Те 1924. године, радио је био оно што је интернет био крајем двадесетог века – потпуна непознаница и револуција која укида раздаљине. Петар Словенски је постао први званични спикер и водитељ Радио Београда. У време када се програм емитовао уживо, без могућности снимања и монтирања, његов глас је морао бити безгрешан. Словенски није само читао вести; он је креирао београдску дикцију, уносио лежерност, духовитост и позоришни сензибилитет у сирове информативне блокове. Постао је прва права медијска звезда која није имала лице – људи су га препознавали по кораку звучних таласа.
Оно што ову биографију чини дубљом и тежом јесте начин на који је Словенски плесао са идеологијама. Преживео је слом предратног грађанског друштва, сурове године окупације, а затим и долазак нове, социјалистичке власти 1945. године.
За нове владаре, предратни буржујски радио-спикер и син царског Руса био је фигура под сумњом. Док су многи његови предратни пријатељи завршили у емиграцији или пред стрељачким водом, Словенски је успео да пронађе заветрину у позоришту на Црвеном крсту (Београдском драмском позоришту) и свом вољеном радију. Наставио је да режира и глуми, али је свој препознатљиви грађански шарм морао пажљиво да дозира у свету који је тражио пролетерски монументализам.
Најдубљи парадокс у биографији Петра Словенског лежи у томе што је он у касним деценијама свог живота постао живи споменик једном Београду који више није постојао. Како су се медији брзо мењали, уступајући место телевизијској слици и агресивнијем тону, његов глас је остао као ехо из тридесетих година – подсетник на време када су се реченице пажљиво брусиле, а поштовање према слушаоцу било светиња.
Када је склопио очи те 2002. године, свет у коме је он почињао своју каријеру већ је био антика. Петар Словенски нас је научио да глас може надживети државе, системе и модне трендове, али нас је оставио са тихим сазнањем: када утихне глас који је утемељио једну културу, ми не губимо само радио-водитеља, већ губимо стандард по коме смо се некада препознавали.