Када је 5.јула 1865. године William Booth у једној запуштеној лондонској четврти покренуо организацију под именом „Хришћанска мисија“, мало ко је могао да наслути да присуствује рађању покрета који ће оставити дубок траг на свим континентима. У време када је Британско царство било на врхунцу моћи, а Лондон највећи град света, иза сјаја престонице крила се другачија стварност. У тесним улицама Ист Енда живеле су десетине хиљада сиромашних радника, бескућника, ратних ветерана и деце без икакве перспективе. Управо ту је Вилијам Бут видео своје животно послање.
Бут није био типичан свештеник свог времена. Сматрао је да је бесмислено држати проповеди људима који су гладни, промрзли и без крова над главом. Често је говорио да човек најпре мора да добије парче хлеба, па тек онда прилику да слуша о духовним питањима. Та идеја, данас широко прихваћена у хуманитарном раду, у другој половини деветнаестог века била је готово револуционарна.
Неколико година након оснивања, организација је прерасла оквире обичне мисије и добила ново име – The Salvation Army. Према једној широко прихваћеној причи, до назива је дошло када је Бутов син у једном документу употребио реч „добровољачка војска“, на шта је оснивач наводно узвикнуо: „Нисмо ми добровољци, ми смо редовна војска!“ Тако је рођен назив који ће постати препознатљив широм света.
Организација је убрзо усвојила војну терминологију. Њени чланови постали су „војници“, локални руководиоци „капетани“, а највиши поглавар „генерал“. Носили су униформе и организовали маршеве уз музику лимених оркестара. Иако је многима то деловало необично, управо је такав приступ помогао покрету да привуче пажњу најсиромашнијих слојева становништва. Док су традиционалне цркве често биле резервисане за средњу класу, Бутови сарадници су одлазили тамо где нико други није желео – у сиротињске четврти, затворе, склоништа за бескућнике и радничке барове.
Једна од занимљивости из тог периода јесте да су припадници „Војске спаса“ често били изложени нападима. Групе које су се противиле њиховом раду организовале су чак и сопствене контрамаршеве. У појединим британским градовима долазило је до правих уличних сукоба, па су новине крајем деветнаестог века писале о „рату за душе сиромашних“. Упркос томе, организација је наставила да расте невероватном брзином.
До краја века њени представници стигли су у Северну Америку, Аустралију, Индију, Африку и многе друге делове света. Свуда су примењивали исти принцип: практична помоћ пре свега. Отварали су народне кухиње, прихватилишта за бескућнике, домове за сирочад и центре за рехабилитацију зависника. Посебну пажњу посвећивали су женама и деци, који су у индустријском друштву тог времена били међу најугроженијим групама.
Током оба светска рата припадници „Војске спаса“ нашли су се у близини фронтова, не као борци већ као добровољци. Војницима су делили храну, топле напитке и писали писма породицама уместо оних који то нису могли сами. Управо је након Другог светског рата њихов рад достигао један од врхунаца. Док су европски градови лежали у рушевинама, милиони људи остали без домова, а избегличке колоне прелазиле континент, организација је учествовала у достављању хране, одеће и медицинске помоћи широм ратом опустошене Европе.
Мање је познато да је „Војска спаса“ била пионир и у неким облицима социјалне помоћи који ће касније постати стандардни део савремених социјалних служби. Још крајем деветнаестог века организовала је склоништа за бескућнике, програме запошљавања и народне кухиње у време када такве услуге готово да нису постојале у државном систему.
Када је Вилијам Бут преминуо 1912. године, његовој сахрани у Лондону присуствовале су десетине хиљада људи. Колона која је испраћала ковчег протезала се километрима, а међу окупљенима су били и богати индустријалци и сиромаси којима је некада лично помагао. Био је то необичан призор за човека који није оставио политичко царство, војску нити богатство, већ мрежу људи посвећених помагању другима.
Данас је „Војска спаса“ присутна у више од 130 земаља света. Њени волонтери и даље реагују током природних катастрофа, ратова и хуманитарних криза, настављајући идеју стару више од 160 година. Наслеђе Вилијама Бута представља један од најупечатљивијих примера како је један човек, без политичке моћи и великог капитала, успео да створи глобални покрет чији је главни циљ остао непромењен – помоћи онима које је друштво заборавило.