Лета 1935. године један енглески издавач дошао је до идеје која данас делује сувише једноставно да би била револуционарна. Зашто књига не би коштала колико паклица цигарета? Питање није звучало узвишено. Није личило на културну мисију нити на визију која ће променити историју читања. Али управо из тог питања родила се једна од највећих промена у модерној култури. Ален Лејн није био писац. Није био професор, критичар или велики теоретичар образовања. Био је издавач и човек који је умео да примети једну врсту свакодневне нелогичности.
Приче кажу да се све догодило после једног путовања. Након посете списатељици Агати Кристи, нашао се на железничкој станици тражећи нешто за читање током пута назад у Лондон. На киосцима су га чекали часописи и лагана забава, али не и добра књижевност по приступачној цени.
Питање које је уследило било је скоро трговачко, али последице су биле културне: ако људи могу успут да купе новине, цигарете или чоколаду, зашто не би могли и књигу? У то време књиге нису биле недоступне, али нису биле ни свакодневне. Тврди повез, озбиљан изглед и цена чинили су их предметом који се купује промишљено. Књига је још увек носила извесну тежину и буквално и симболички.
Лејнова идеја била је готово дрска. Уместо тврдог повеза – меке корице. Уместо књижара – железничке станице, робне куће и места кроз која људи већ пролазе. Уместо високих цена – цена која не боли.
Када је 29. јула 1935. објављена прва серија издања, настала је кућа која ће касније постати симбол једне нове ере читања. Мале књиге једноставног дизајна продавале су се за шест пенија – отприлике колико и десет цигарета.
Међу првим насловима нашла се и „Аријел“ Андреа Мороа. Ништа у том тренутку није личило на културну револуцију. Није било манифеста. Није било великих говора о демократизацији знања. Био је само један тихи предлог: добра књига не мора да буде скупа да би била вредна.
Испоставило се да је то довољно. Људи су почели да купују књиге успут. Да их носе у џепу капута, остављају на седиштима воза, читају у паузама, у редовима, на путу кући. Читање је полако престало да буде издвојен догађај и почело да личи на свакодневицу.
То није била само промена формата. Променио се однос према култури. До тада је књига често долазила читаоцу. Од тада је читалац почео да носи књигу са собом.
Данас, када је могуће за неколико секунди преузети хиљаде наслова на телефон, идеја о малој папирној књизи делује скромно. Али вреди се сетити да је једна од највећих културних промена двадесетог века почела не питањем шта људи желе да читају, него питањем колико су спремни да плате. И можда је баш зато успела. Јер велике промене понекад не почињу новом идејом. Него новом ценом.