Када падне мрак, већина људи одлази на починак, птице утихну, а многе животиње проналазе склониште за ноћ. Биљке, бар наизглед, остају исте. Стоје непомично тамо где су биле и током дана, па је лако стећи утисак да се ништа не мења. Али када би неко током целе ноћи посматрао одређене биљке убрзаним снимком, открио би призор који делује готово нестварно: листови се подижу, спуштају, склапају и окрећу, као да се читав биљни свет припрема за спавање.
Ова појава позната је под именом никтинастија, а научници је проучавају већ више од три века. Назив потиче од грчке речи nyx, што значи ноћ. Реч је о ритмичним покретима листова и цветова који се појављују у складу са сменом дана и ноћи.
Један од првих људи који је систематски посматрао ову појаву био је Carl Linnaeus, чувени шведски природњак и творац модерне биолошке класификације. Средином 18. века приметио је да поједине врсте сваког дана отварају и затварају цветове у приближно исто време. Толико га је фасцинирала та правилност да је предложио идеју такозваног „цветног сата“ – врта у коме би различите биљке служиле као показивачи времена.
Међу најпознатијим примерима налази се стидљива мимоза (Mimosa pudica), биљка пореклом из Јужне Америке. Позната је по томе што склапа листове када је додирнете, али исто тако сваке вечери заузима другачији положај него током дана. Како се приближава ноћ, њени листићи се затварају и спуштају.
Слично понашање показује и киселица лептирица (Oxalis triangularis), популарна украсна биљка чији љубичасти листови током дана личе на раширена крила лептира. Са доласком ноћи они се полако склапају, као да се биљка затвара у себе до следећег јутра.
Научници су дуго покушавали да открију чему служи ова необична навика. Једно од објашњења јесте заштита од хладноће. Ноћу температура често пада, а промена положаја листова може смањити губитак топлоте. Друга хипотеза каже да склопљени листови постају мање уочљиви биљоједима који су активни током ноћи.
Постоји и могућност да овакви покрети помажу у одвођењу вишка влаге са површине листова, чиме се смањује ризик од развоја гљивица и других патогена.
Како биљка уопште изводи ове покрете ако нема мишиће? Тајна се налази у специјализованим структурама које се називају пулвини. То су задебљања на основи листа или лиске у којима ћелије контролишу количину воде коју садрже. Када се притисак у њима промени, лист мења положај.
На тај начин биљка успева да се покреће без иједног мишића, тетиве или нерва.
Још занимљивије откриће стигло је у 18. веку, када је француски астроном Jean-Jacques d’Ortous de Mairan сместио мимозу у потпуни мрак. Иако није могла да види излазак ни залазак Сунца, наставила је да отвара и затвара листове у правилном ритму. То је био један од првих доказа постојања унутрашњег биолошког сата код биљака.
Данас знамо да је никтинастија тесно повезана са циркадијалним ритмовима који омогућавају биљкама да предвиде смену дана и ноћи. Оне не реагују само на светлост која је присутна, већ и на време које долази.
Ово откриће променило је начин на који посматрамо биљке. Уместо потпуно непомичних организама, све више их видимо као жива бића која непрестано прилагођавају своје понашање окружењу, мада на временској скали коју људско око ретко примећује.
Ипак, важно је нагласити да биљке не спавају у истом смислу као животиње. Немају снове, свест нити стање сна какво познајемо код сисара. Њихови ноћни покрети представљају физиолошке процесе обликоване милионима година еволуције.
Док градови тону у таму, а људи затварају прозоре и гасе светла, на ливадама и у баштама почиње једна готово невидљива кореографија. Листови се склапају, цветови затварају латице, а биљке заузимају свој ноћни положај. До јутра ће мирно чекати прве зраке сунца, када ће се читава представа поново одиграти, као што се дешава већ стотинама милиона година.