Те мајске ноћи 1929. године, док је прохибиција још увек стезала америчко грло, у хотелу Рузвелт у Холивуду ваздух је био густ од дима кубанских цигара, очекивања и шапата о тајним залихама џина. Нико од присутних 270 срећника, који су платили тада нечувених пет долара за улазницу, није могао ни да наслути да присуствује погребу једне ере и помпезном рођењу нове религије. Додељене су прве награде Америчке филмске академије. Била је то брза, помало несмотрена церемонија од само петнаест минута, чија је права сврха била да утврди хијерархију у индустрији која је, попут тинејџера на првом балу, грозничаво тражила легитимитет и углед.
Крила која су покорила немо небо
Груба дрвена статуета, која ће тек две године касније добити надимак „Оскар“ по наводном ујаку неке администраторке, те вечери је била пре свега симбол тријумфа немог филма.
Главни лауреат, филм „Крила“ (Wings), био је последњи, лабудов пев величанствене ере бешумних покрета. Спектакуларна ратна драма Вилијама Велмана о пилотима Првог светског рата, са својим револуционарним ваздушним борбама и страственом причом, понијела је титулу за најбољи филм.
Био је то завршни акорд ере у којој су гестикулација и очи биле речитије од било којег дијалога, а „Крила“ су доказала да филм може бити и уметност и индустријски гигант, способна да хипнотише масе чак и без тонског записа.
Прва дама невидљивог трона
И док су сви знали победнике три месеца унапред, па се напетост сводила на то ко ће први стићи до бармена након што се угасе рефлектори, име прве проглашене најбоље глумице изазвало је буран аплауз. Џенет Гејнор, сићушна и талентована, са својим анђеоским лицем које је зрачило невиношћу, остварила је подвиг без преседана.
Награда јој није додељена за само један филм, већ за три: „Седмо небо“ (7th Heaven), „Улични анђео“ (Street Angel) и визионарско ремек-дело Фридриха Мурнауа „Излазак сунца“ (Sunrise: A Song of Two Humans).
Те ноћи, она је постала прва краљица новог Холивуда, симбол женствености и талента који је могао да преживи транзицију са немуште камере на микрофоне који су се, потпуно скривени, већ појављивали у студијима.
Трагедија и тријумф Емила Џенингса
Но, Холивуд воли драму, а највећа драма те вечери догодила се пре него што је церемонија и почела. Први Оскар за најбољег глумца припао је Емилу Џенингсу, немачком тешкашу чије су снажне, експресивне улоге у филмовима „Последња заповест“ (The Last Command) и „Пут свега тела“ (The Way of All Flesh) задивиле Академију.
Џенингс је био титан немог филма, али је имао фаталну ману: снажан немачки нагласак који би га, како су сви знали, уништио у „звучним филмовима“ који су куцали на врата. Узнемирен и разочаран будућношћу која му је окретала леђа, Џенингс је већ паковао кофере за повратак у Немачку.
Он се није ни појавио на банкету; статуета му је уручена неколико дана раније, што је први Оскар у историји постао, заправо, „тешка утешна награда“ за блиставу каријеру која се гасила у тишини, препуштајући место новој, гласној будућности која ће дефинисати 20. век.