Када се Марко Поло крајем XIII века вратио у Венецију, причао је о градовима чије су улице биле шире од већине европских тргова, о царству које се простирало преко огромног дела Азије и о владару чија је моћ била толика да је могао да натера људе да обичан лист папира прихвате као новац.
За Европљане навикнуте да вредност виде у тежини злата и сребра, то није звучало као опис стварности. Звучало је као бајка. Можда је баш ту лежала његова највећа грешка – није донео вести које су биле нетачне, већ вести које су биле преране.
Марко Поло рођен је 1254. године у Венецији, у породици трговаца. Његов отац Николо и стриц Матео већ су познавали путеве који су Европу повезивали са Истоком. Када им се придружио као младић, нико није могао да претпостави да ће путовање потрајати скоро четврт века и да ће од њега настати књига која ће вековима обликовати европску машту.
Пут их је водио преко Блиског истока, Персије, високих азијских планина и пространстава Монголског царства све до двора Кублај-кана, унука Џингис-кана и владара најмоћније државе свога времена. Тамо је, према сопственом сведочењу, провео године путујући као канов изасланик и упознајући земљу која је Европљанима била готово непозната.
Оно што је видео није личило на свет који је оставио иза себе. Велики кан користио је папирни новац, држава је организовала поштанске станице на хиљадама километара путева, огромни градови били су повезани каналима и трговином, а роба је путовала брже него што су многи европски владари могли да пошаљу сопствене војнике. Данас знамо да су многи од тих описа били тачни. У тренутку када су први пут испричани, звучали су као машта.
Иронија је што човек није постао славан док је путовао. Постао је славан тек када је завршио у затвору.
Године 1298, после поморске битке између Венеције и Ђенове, Марко Поло доспео је у заробљеништво. Тамо је упознао Рустикела из Пизе, писца витешких романа. Трговац је говорио, а писац записивао. Тако је настала књига коју данас познајемо под називом „Путовања Марка Пола“, дело које ће вековима кружити Европом у десетинама преписа, превода и преправки. Оригинални рукопис није сачуван, а данас постоји више од стотину различитих рукописних верзија, што само по себи говори колико је књига живела сопствени живот.
Али управо ту почиње суђење које никада није завршено.
Ако је Марко Поло заиста толико година провео на двору Кублај кана, зашто његово име није пронађено у познатим кинеским дворским записима из доба династије Јуан? Зашто није поменуо везивање стопала, обичај који данас многи сматрају препознатљивим за средњовековну Кину? Да ли је заиста стигао до свих места која описује или је неке приче чуо од других путника? Историчари о томе расправљају већ генерацијама. Једни сматрају да је био непосредни сведок, други да је део своје приче саставио од туђих искустава. До данас није донета пресуда која би окончала ту расправу.
И ту се крије највећи историјски апсурд. Што више историчари расправљају о томе да ли је Марко Поло заиста видео све што је описао, то је извесније да је свет променио управо захваљујући тим описима.
Његова књига постала је прозор кроз који је Европа гледала Азију. Вековима касније један њен примерак носио је са собом Кристофор Колумбо. Маргине тог примерка испуњене су његовим белешкама. Колумбо није испловио тражећи нови континент. Веровао је да плови према богатствима Истока о којима је читао код Марка Пола. Покушавајући да стигне до Кине, стигао је до Америке.
Историја понекад уме да буде сурово духовита. Човек чије се сведочење непрестано доводи у питање помогао је да започне доба великих географских открића. Могуће је да ниједна друга књига није толико подстакла Европљане да крену у потрагу за светом који су дотад познавали само из туђих прича.
Када је Марко Поло умро 1324. године, каснија традиција забележила је да су га на самрти наговорили да призна како је у својим причама претеривао. Одговор који му се приписује гласио је: „Нисам испричао ни половину онога што сам видео.“ Историчари не могу поуздано да потврде да ли је те речи заиста изговорио. Иронија је што се чак и о његовој последњој реченици расправља.
Можда зато Марко Поло није највећи путник средњег века само због километара које је прешао. Његово најдуже путовање траје и данас. Више од седам векова његова прича прелази из руке у руку, од историчара до историчара, од читаоца до читаоца, а питање остаје исто.
Не шта је видео. Него да ли смо ми спремни да поверујемо човеку који је први видео свет већи од онога у који смо могли да поверујемо.
