Орке су развиле праве културолошке феномене који се преносе са генерације на генерацију. Различити кланови орки имају потпуно различите дијалекте, начине лова, па чак и својеврсне „модне трендове“. Крајем осамдесетих година прошлог века у једној популацији код Пацифика постао је популаран тренд ношења мртвог лососа на глави као шешир. Једна женка је то започела, остале су копирале, а тренд је потпуно нестао након неколико месеци.
Када се поведу разговори о култури, обичајима и језичким дијалектима, углавном се мисли на људске заједнице. Међутим, у океанским пространствима постоји једна врста која потпуно руши границу између животињског инстинкта и праве друштвене културе. Орке, или китови убице, развиле су комплексна понашања која се не преносе генетски, већ путем учења и традиције са генерације на генерацију, што је феномен какав се ретко среће у природи.
Истраживања која је спровела чувена океанографкиња др др Џон Кербланд током деведесетих година прошлог века отворила су нам очи по питању њихове комуникације. Научници су открили да различити кланови орки, чак и када живе у истим водама, користе потпуно различите скупове звукова, односно дијалекте. Породица орки из једног залива неће користити исте кликтаје и звиждуке као породица из суседног. Ови језички кодови су толико специфични да стручњаци данас могу само на основу звучног снимка да идентификују којем тачно јату припада одређена јединка. Овај „језик“ мајке пажљиво преносе на своје младунце кроз године заједничког пливања.
Слично је и са стратегијама лова, које су заправо права мала ремек-дела тимског рада и локалне традиције. На пример, орке које живе око Антарктика развиле су јединствену технику лова на фоке које се одмарају на леденим сантама. Оне пливају синхронизовано, у једној линији тик испод површине воде, како би створиле снажан вештачки талас који буквално спира фоку са леда директно у море. Са друге стране, популација орки код обала Патагоније практикује потпуно другачији, изузетно ризичан маневар: оне се намерно насучу на пешчане плаже како би уловиле младунце морских лавова, а затим се вештим трзајима тела враћају у дубину. Ова техника захтева године вежбе, па старије женке често проведу сате „вежбајући“ са младунцима на сувом пре него што крену у прави лов.
Ипак, оно што највише забавља и фасцинира биологе јесте чињеница да орке имају своје сопствене „модне трендове“ и хирове који немају никакву практичну сврху. Најпознатији случај забележен је 1987. године у заливу Пуџет Саунд, код обала државе Вашингтон. Једна женка из јата изненада је почела да плива носећи мртвог лососа на глави, баш попут каквог ексцентричног шешира. У року од неколико недеља, овај бизарни тренд проширио се на још два суседна јата. Скоро све орке у том региону почеле су да носе лососе на главама. Међутим, баш као и људска мода, овај тренд је изненада потпуно нестао већ следеће године, а каснији покушаји да се ова атракција понови нису успели.
Студија објављена у часопису Behavioral Ecology показала је да су ови ефемерни трендови заправо доказ високог степена социјалног учења и имитације. Орке посматрају једна другу, копирају понашања која им се чине занимљивим и на тај начин граде осећај припадности групи. Са својим сложеним матријархалним друштвима, где баке и мајке воде главну реч и одлучују о свему – од рута кретања до технике припреме хране – орке нам доказују да се у дубинама океана крије цивилизација која своје знање и културу не записује, већ је живи и преноси кроз векове.